ЗНАМЕНИТЕ НОВОСАДСКЕ ПОРОДИЦЕ - МЕДAКОВИЋИ Политичка и интелектуална династија

Тако је до сада у оквиру овог циклуса испричана прича о 13 новосадских фамилија које су у резличитом периоду населиле Нови Сад уграђујући себе у темеље његове историје и културе. Најновија серија записа започела је сагом о продици Медаковић, чији најистакнутији представник Дејан Медаковић, историчар уметности, професор универзитета и књижевник, члан Матице српске, председник Вукове задужбине и Српске академије наука и уметности, је један од ретких, који су о својим прецима и члановима фамилије оставили драгоцено штиво и сведочанство о битисању. 

Како каже Гордана Петковић, зачетници те „политичке, економске и интелектуалне династије“ су двојица браће – Милорад и Данило, који су, један цео, а други краћи период живота провели у Новом Саду. Медаковићи потичу из Лике, из села Медак, по којем је и настало презиме, и дали су више знаменитих чланова ангажованих у политичком и културном животу Срба у 19. и 20. веку у Загребу, Новом Саду, Сремским Карловцима, Земуну и Београду.

По речима Павла Медаковића, сина Дејана Медаковића, Данило и Милорад имали су и брата Исака. Њихов отац Ђорђе, писар у Војној крајини сматрао је да би била штета сву тројицу дати да служе Аустријској царевини па је скупио откуп у злату те су Данило и Милорад избегли службу у Војној граници и отишли на школовање, док је Исак остао у Госпићу где је био градоначелник. 

– Милорад одлази у Цетиње где се спријатељио са Његошем. Постао је његов ађутант и лични секретар, пратио га је на путовањима и остао са њим пријатељ до краја. У породици се преноси прича да је Милорад спасао Његоша који није знао да плива једном приликом у Прчњу. Историјска је истина да је Милорад руком написао Његошев тестамент. Након Његошеве смрти је неко време провео у Новом Саду са братом Данилом. Током тог боравка у Новом Саду издавао је лист Јужна пчела. Потом се вратио у Црну Гору и био у служби књаза Данила од ког је  добио  титулу војводе и предводио црногорску делагацију код руског цара Александра трећег 1878. када је Црна Гора добила независност. Био је већ у годинама када је прешао у Београд где умире 1897. и ту бива  и сахрањен – каже Павле Медаковић.

Четири године старији од Милорада, др Данило Медаковић (1819–1881), новинар, историчар и публициста, гимназију је као и млађи му брат, завршио у Задру. Након тога је прешао у Србију, где је био учитељ синовима кнеза Милоша Обреновића, његов секретар, чиновник у Државном савету и у Министарству финансија. У кнежевој служби је остао и након његовог пада са власти, од 1842. до 1845. Захваљујући кнежевој помоћи завршио је студије права у Бечу, а у Берлину је наставио студије филозофских наука и ту је докторирао. У Нови Сад се доселио 1847. године. Купио је најстарију градску штампарију, коју је из Лајпцига донео још Емануил Јанковић. Штампао је лист Вестник, који је издавао Константин Богдановић,  а сам је покренуо лист Напредак у Карловцима, а потом и Србски дневник (1852). Написао је четворотомну Повесницу србског народа и објавио је у Новом Саду (1850–1852). Оженио се  1849. кћерком градоначелника Новог Сада Јована Камбера, Маријом,  и са њом добио двоје деце  - Љубицу, удата за Ћиру пл. Милекића у Сремској Митровици, и сина Богдана.

– Марија је била удовица када се удала за Данила. Веначни кум им је био Светозар Милетић. Њихов син Богдан је у 21. години докторирао права у Бечу. Кратко се бавио адвоктуром и онда ушао у политичке воде. Богдан је оженио изузетну лепотицу из Вуковара - Катицу или Екатарину Михаиловић. Њен отац Риста је писао и преводио са немачког. Катица је била јако хировита и између ње и свекрве Марије владала је велика нетрпељивост – испричао је Павле Медаковић наводећи анегдоте из породичног живота својих предака. 

Катица је била јако хировита и између ње и свекрве Марије владала је велика нетрпељивост 

Богдан Медаковић (1854–1930) је био председник Хрватског сабора (1906–1918) и један од најистакнутијих представника Срба у њему, те посланик на Народно-црквеном сабору у Карловцима. Гимназију је завршио у родном Новом Саду (1870), а права у Бечу. Остварио је значајну политичку каријеру. Био је у младости члан Српске народне слободоумне странке Михаила Полит-Десанчића, а по доласку у Загреб прешао је у Српску народну самосталну странку, којој је и председавао.

За „Ефемерис“ Дејана Медаковића његов син Павле каже да је дивна сага о породици

У браку са Катицом имао је сина Ђорђа, који се врло рано оженио Анастасијом, рођеном пл. Рајић, пореклом из Мохача. Ђорђе се у њу заљубио на први поглед, и иако врло млад, одлучио је да се жени. 

Са њом је добио седморо деце, међу којима је Дејан (1922–2008) био најмлађи.

За „Ефемерис“ Дејана Медаковића његов син Павле каже да је дивна сага о породици. Открио је да је прва књига дуго чекала да буде објављена због Дејанове скептичности. Сећа се да су у њихов стан долазили Борислав Михајловић Михиз, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, читава књижевна елита тога доба на читање рукописа и како је Михиз нарочито инсистирао да се о штиво објави. 

– Дејан је био углађени господин, никад није повисио тон у кући у којој се знао ред... Био је вешт предавач, могао је да импровизује, али се он за свако предавање озбиљно припремао и писао руком текст. Табаци и табаци папира су остали иза њега с тих предавања – рекао је о свом оцу Павле испричавши и неколико анегдота о Дејановом школовању у Карловачкој гимназији „окривљујући“ прабаку Катицу за то што је са братом дошао у Сремске Карловце из којих је плејаду личности, почев од школског друга Михиза и гимназијског катихете Григорија Микића, овековечио у „Ефемерису“ и другим делима. 

Зорица Милосављевић