ZNAMENITE NOVOSADSKE PORODICE - MEDAKOVIĆI Politička i intelektualna dinastija

Tako je do sada u okviru ovog ciklusa ispričana priča o 13 novosadskih familija koje su u rezličitom periodu naselile Novi Sad ugrađujući sebe u temelje njegove istorije i kulture. Najnovija serija zapisa započela je sagom o prodici Medaković, čiji najistaknutiji predstavnik Dejan Medaković, istoričar umetnosti, profesor univerziteta i književnik, član Matice srpske, predsednik Vukove zadužbine i Srpske akademije nauka i umetnosti, je jedan od retkih, koji su o svojim precima i članovima familije ostavili dragoceno štivo i svedočanstvo o bitisanju. 

Kako kaže Gordana Petković, začetnici te „političke, ekonomske i intelektualne dinastije“ su dvojica braće – Milorad i Danilo, koji su, jedan ceo, a drugi kraći period života proveli u Novom Sadu. Medakovići potiču iz Like, iz sela Medak, po kojem je i nastalo prezime, i dali su više znamenitih članova angažovanih u političkom i kulturnom životu Srba u 19. i 20. veku u Zagrebu, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Zemunu i Beogradu.

Po rečima Pavla Medakovića, sina Dejana Medakovića, Danilo i Milorad imali su i brata Isaka. Njihov otac Đorđe, pisar u Vojnoj krajini smatrao je da bi bila šteta svu trojicu dati da služe Austrijskoj carevini pa je skupio otkup u zlatu te su Danilo i Milorad izbegli službu u Vojnoj granici i otišli na školovanje, dok je Isak ostao u Gospiću gde je bio gradonačelnik. 

– Milorad odlazi u Cetinje gde se sprijateljio sa Njegošem. Postao je njegov ađutant i lični sekretar, pratio ga je na putovanjima i ostao sa njim prijatelj do kraja. U porodici se prenosi priča da je Milorad spasao Njegoša koji nije znao da pliva jednom prilikom u Prčnju. Istorijska je istina da je Milorad rukom napisao Njegošev testament. Nakon Njegoševe smrti je neko vreme proveo u Novom Sadu sa bratom Danilom. Tokom tog boravka u Novom Sadu izdavao je list Južna pčela. Potom se vratio u Crnu Goru i bio u službi knjaza Danila od kog je  dobio  titulu vojvode i predvodio crnogorsku delagaciju kod ruskog cara Aleksandra trećeg 1878. kada je Crna Gora dobila nezavisnost. Bio je već u godinama kada je prešao u Beograd gde umire 1897. i tu biva  i sahranjen – kaže Pavle Medaković.

Četiri godine stariji od Milorada, dr Danilo Medaković (1819–1881), novinar, istoričar i publicista, gimnaziju je kao i mlađi mu brat, završio u Zadru. Nakon toga je prešao u Srbiju, gde je bio učitelj sinovima kneza Miloša Obrenovića, njegov sekretar, činovnik u Državnom savetu i u Ministarstvu finansija. U kneževoj službi je ostao i nakon njegovog pada sa vlasti, od 1842. do 1845. Zahvaljujući kneževoj pomoći završio je studije prava u Beču, a u Berlinu je nastavio studije filozofskih nauka i tu je doktorirao. U Novi Sad se doselio 1847. godine. Kupio je najstariju gradsku štampariju, koju je iz Lajpciga doneo još Emanuil Janković. Štampao je list Vestnik, koji je izdavao Konstantin Bogdanović,  a sam je pokrenuo list Napredak u Karlovcima, a potom i Srbski dnevnik (1852). Napisao je četvorotomnu Povesnicu srbskog naroda i objavio je u Novom Sadu (1850–1852). Oženio se  1849. kćerkom gradonačelnika Novog Sada Jovana Kambera, Marijom,  i sa njom dobio dvoje dece  - Ljubicu, udata za Ćiru pl. Milekića u Sremskoj Mitrovici, i sina Bogdana.

– Marija je bila udovica kada se udala za Danila. Venačni kum im je bio Svetozar Miletić. Njihov sin Bogdan je u 21. godini doktorirao prava u Beču. Kratko se bavio advokturom i onda ušao u političke vode. Bogdan je oženio izuzetnu lepoticu iz Vukovara - Katicu ili Ekatarinu Mihailović. Njen otac Rista je pisao i prevodio sa nemačkog. Katica je bila jako hirovita i između nje i svekrve Marije vladala je velika netrpeljivost – ispričao je Pavle Medaković navodeći anegdote iz porodičnog života svojih predaka. 

Katica je bila jako hirovita i između nje i svekrve Marije vladala je velika netrpeljivost 

Bogdan Medaković (1854–1930) je bio predsednik Hrvatskog sabora (1906–1918) i jedan od najistaknutijih predstavnika Srba u njemu, te poslanik na Narodno-crkvenom saboru u Karlovcima. Gimnaziju je završio u rodnom Novom Sadu (1870), a prava u Beču. Ostvario je značajnu političku karijeru. Bio je u mladosti član Srpske narodne slobodoumne stranke Mihaila Polit-Desančića, a po dolasku u Zagreb prešao je u Srpsku narodnu samostalnu stranku, kojoj je i predsedavao.

Za „Efemeris“ Dejana Medakovića njegov sin Pavle kaže da je divna saga o porodici

U braku sa Katicom imao je sina Đorđa, koji se vrlo rano oženio Anastasijom, rođenom pl. Rajić, poreklom iz Mohača. Đorđe se u nju zaljubio na prvi pogled, i iako vrlo mlad, odlučio je da se ženi. 

Sa njom je dobio sedmoro dece, među kojima je Dejan (1922–2008) bio najmlađi.

Za „Efemeris“ Dejana Medakovića njegov sin Pavle kaže da je divna saga o porodici. Otkrio je da je prva knjiga dugo čekala da bude objavljena zbog Dejanove skeptičnosti. Seća se da su u njihov stan dolazili Borislav Mihajlović Mihiz, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, čitava književna elita toga doba na čitanje rukopisa i kako je Mihiz naročito insistirao da se o štivo objavi. 

– Dejan je bio uglađeni gospodin, nikad nije povisio ton u kući u kojoj se znao red... Bio je vešt predavač, mogao je da improvizuje, ali se on za svako predavanje ozbiljno pripremao i pisao rukom tekst. Tabaci i tabaci papira su ostali iza njega s tih predavanja – rekao je o svom ocu Pavle ispričavši i nekoliko anegdota o Dejanovom školovanju u Karlovačkoj gimnaziji „okrivljujući“ prabaku Katicu za to što je sa bratom došao u Sremske Karlovce iz kojih je plejadu ličnosti, počev od školskog druga Mihiza i gimnazijskog katihete Grigorija Mikića, ovekovečio u „Efemerisu“ i drugim delima. 

Zorica Milosavljević