ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Песма и вера су истинска истина света
Песник који верује да песништво наслеђује, преноси и диверсификује мит, а да је мит истина већа од саме истине, веома лако се суочава са страницама Троношког родослова.
Ни само родослов, ни само историја, ни предуг, ни прекратак, он, и данас, налази пут до срца читалаца и управља њиховим осећањима. Овај реторско-историјски састав, настао у Срему, будући показује изузетно занимање за Срем и љубав према њему, даје пресек српског развоја у облику владарског родослова, од почетака српских, па до конца српске слободе. У њему се укршћују (и преплићу) три рукавца наше историје – средњовековни, рационалистички и романтички. Иако је спис настао у времену просвећености, које је обасјало и српске крајолике, за овог скромног беседника, његова истинска вредност је у успостављању мере између народне традиције и писаних извора при састављању народне историје.
Песма је, за мене, за песника који сведочи (и живи) у трећем десетлећу 21. века, исто што и за песника-песника, који је певао да оно што траје заснивају песници, и да још живи Христос, да је ту, да је присутан. Она није само дело уметности, већ и исконска функција човекова. Она је основни облик, ако хоћете и извор облика, речју, колевка историје, у којој се смењују магија слике, звука и ритма. У њој се све раздвојено саставило, у хераклитовском једном и све, у утиску да је јединствени, вечни и пламени живот све. Клице знања, које трају у времену, песник, истински песник, истерује из кремена као блиставе искре. Није без разлога Рајнер Марија Рилке, последњи велики песник хришћанске цивилизације, запазио да се, у једној Хелдерлиновој песми, стих заклапао као судбина.
Ја нисам човек знања. И верујем да је знање, без искуства, доиста, теологија лукавога, нека врста мозга изван главе. Стога сам и захвалан Оцу, нашем, што од нас, слабих и немоћних, тражи мање, а од снажних и силних више. Земљом ходајући, а земљом не мислећ и не дишућ, у сенци сенке, Очеве, и насеља Његових, дивних, етерских, слажем дане на дане, ноћи на ноћи. Јер, он је чокот, а ми лоза, родљива! Као у Свитку – да светлимо у тами и да нас тама не обузима. Крилати Таршанин, који је сабрао мудрост пре векова скривену у Господу, сведочио је да је неопходно за најузвишенији смисао наћи најузвишеније речи. Ако сам, изговарајући ову беседу, засенчио тек једно истинско слово, које је регистровала ваша душа, у којем се сабира трајно и неизмењиво, иако сићушан, недостојан и неук, без врлине и знања, сматраћу да нисам (простирући пред вас блага своја) сведочио из окова који су ме вукли надоле. Песма и вера су једина истинска истина савременог света. И једна и друга су узвишени догађаји духовног реда – откровење у души и срцу. Оне су огањ која гори, светли и греје, успостављајући се, као веродостојна мера, у мрачном, студеном и површном смердјаковском свету.
Ако није устао Христ онда је празна вера наша. Ако у песми, нашој, нема Христа, онда је празна песма наша. Душа, наша, осећа тихо лахорење, Христово, у својим најдубљим дубинама, и једино се у њему сусреће с Њим.
Селимир Радуловић