IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Pesma i vera su istinska istina sveta

Ni samo rodoslov, ni samo istorija, ni predug, ni prekratak, on, i danas, nalazi put do srca čitalaca i upravlja njihovim osećanjima. Ovaj retorsko-istorijski sastav, nastao u Sremu, budući pokazuje izuzetno zanimanje za Srem i ljubav prema njemu, daje presek srpskog razvoja u obliku vladarskog rodoslova, od početaka srpskih, pa do konca srpske slobode. U njemu se ukršćuju (i prepliću) tri rukavca naše istorije – srednjovekovni, racionalistički i romantički. Iako je spis nastao u vremenu prosvećenosti, koje je obasjalo i srpske krajolike, za ovog skromnog besednika, njegova istinska vrednost je u uspostavljanju mere između narodne tradicije i pisanih izvora pri sastavljanju narodne istorije.
Pesma je, za mene, za pesnika koji svedoči (i živi) u trećem desetleću 21. veka, isto što i za pesnika-pesnika, koji je pevao da ono što traje zasnivaju pesnici, i da još živi Hristos, da je tu, da je prisutan. Ona nije samo delo umetnosti, već i iskonska funkcija čovekova. Ona je osnovni oblik, ako hoćete i izvor oblika, rečju, kolevka istorije, u kojoj se smenjuju magija slike, zvuka i ritma. U njoj se sve razdvojeno sastavilo, u heraklitovskom jednom i sve, u utisku da je jedinstveni, večni i plameni život sve. Klice znanja, koje traju u vremenu, pesnik, istinski pesnik, isteruje iz kremena kao blistave iskre. Nije bez razloga Rajner Marija Rilke, poslednji veliki pesnik hrišćanske civilizacije, zapazio da se, u jednoj Helderlinovoj pesmi, stih zaklapao kao sudbina. 
Ja nisam čovek znanja. I verujem da je znanje, bez iskustva, doista, teologija lukavoga, neka vrsta mozga izvan glave. Stoga sam i zahvalan Ocu, našem, što od nas, slabih i nemoćnih, traži manje, a od snažnih i silnih više. Zemljom hodajući, a zemljom ne misleć i ne dišuć, u senci senke, Očeve, i naselja Njegovih, divnih, eterskih, slažem dane na dane, noći na noći. Jer, on je čokot, a mi loza, rodljiva! Kao u Svitku – da svetlimo u tami i da nas tama ne obuzima. Krilati Taršanin, koji je sabrao mudrost pre vekova skrivenu u Gospodu, svedočio je da je neophodno za najuzvišeniji smisao naći najuzvišenije reči. Ako sam, izgovarajući ovu besedu, zasenčio tek jedno istinsko slovo, koje je registrovala vaša duša, u kojem se sabira trajno i neizmenjivo, iako sićušan, nedostojan i neuk, bez vrline i znanja, smatraću da nisam (prostirući pred vas blaga svoja) svedočio iz okova koji su me vukli nadole. Pesma i vera su jedina istinska istina savremenog sveta. I jedna i druga su uzvišeni događaji duhovnog reda – otkrovenje u duši i srcu. One su oganj koja gori, svetli i greje, uspostavljajući se, kao verodostojna mera, u mračnom, studenom i površnom smerdjakovskom svetu.
Ako nije ustao Hrist onda je prazna vera naša. Ako u pesmi, našoj, nema Hrista, onda je prazna pesma naša. Duša, naša, oseća tiho lahorenje, Hristovo, u svojim najdubljim dubinama, i jedino se u njemu susreće s Njim.

Selimir Radulović