СЛОВО ЗОРАНА ЂЕРИЋА ПОВОДОМ ЗМАЈЕВЕ НАГРАДЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ Песник загњурен у облаке

Од самог почетка сам имао идеју да је моја поезија нека врста талога, у метафоричком смислу. У песми остаје оно што се наталожи, из прочитаног, из свакодневног, личног искуства. Оно што је 411 пропуштено кроз чула, вида пре свега, али и других осетила: слуха, додира, потом даље – осећања и емоција, свести и сазнања о нечему. То што је селектовано, па остало забележено, као стих, строфа, или већ цела песма. Већ у насловима мојих књига је та идеја очевидна. Наслов моје прве песничке књиге је Талог (објављена је у библиотеци Прва књига Матице српске, 1983. године). Наслов првог избора моје поезије је Наталожено (издање Орфеуса, Нови Сад 2007). Ако би се могла извући једна заједничка (поетичка) нит, онда је то, нема сумње, талог, а песме су оно што је остало наталожено после толико година читања и писања. Шта је естетски предмет мог песништва? Не постоји само један предмет, кога бих могао сместити у средиште мог песништва. А питање је и да ли је то предмет. Пре би се могло рећи да је то феномен. Мислим, пре свега, на стања, као што су „сан” и „снови”, потом емоције, „љубав”, „радост” и „туга”, заноси и изазови свих врста. Песник је, пре свега, велики искушеник, па и покајник. Уме да ужива, да претерује, а потом и да призна своје грешке, тражи искупљење, па и опроштај. Углавном од оних које је повредио, али понекад и од Бога, у кога не верује увек, него повремено, кад му је вера једино преостала. Отуда, све више, у последњим књигама нарочито, код мене је присутан један други елеменат који се издваја из естетике – етика. Уметници су, по једном мишљењу, са којим се делимично слажем, и морална слика друштва. Већина песника XX века се позива на морал, отуда у есејистичким књигама неких од њих, попут Данила Киша и Станислава Барањчака (Barańczak), изједначавање етике са поетиком. Писао сам о томе. 
Који је основни уметнички задатак песника, сада и овде? 

Питања о смислу постојања и човековој мисији на овом свету, та, тзв. „проклета питања”, типична за романтизам, поново су актуализована у XX веку: „Ко сам био? Ко сам сада?”, или: „Ко сам? Одакле сам? Куда идем?” И, на крају крајева: Ко смо? Одакле смо? Куда идемо? Љермонтовљев одговор, као и потоњи, на ова питања, није нимало оптимистички: „Човек ту није ни племенита нити каква друга жртва, није узвишено биће које сазнаје и осмишљује природу и свет, то сазнање плаћа сопственом егзистенцијом. Он је просто ништавило које долази ниоткуд и иде никуда.” Књижевност XX и прве две деценије XXI века нема тако универзалну димензију, као што ју је имала у доба романтизма, и не настоји да дâ један коначни одговор, али ваљано сведочи о човеку свог времена и његовом свету. Али не само ангажман у садашњости, него и избор „осетљивих” тема из блиске прошлости може писцу да донесе проблеме, па и осуду. Ипак, обраћање поетици није забијање главе у песак; промена перспективе је потреба да се свет погледа изнутра.
Какве има шансе савремена поезија пред оним што је свуда око нас или што нам тек следи? 
Иако нисам скептик, не могу да дам позитиван одговор на ово питање. Мислим да поезија нема никакве шансе да победи у нехуманој средини. Али опстаје као „поезија”, тј. као слем, као реп, као „стихови” у оном што данас доминира, пре свега на музичкој сцени. Нисам заговорник те врсте певања, мада сам свестан његове популарности, па и утицаја, пре свега на младе. Има у томе и провокативности, става, вештине, несумњиво и дара, али и много баналности. 
Вратимо ли се у онај, често помињани, сајбер простор, поезија је нека честица у њему, која може остати непримећена и небитна, а може се и закачити за нешто веће и тако ући у нечије сећање, у  неки програм, или нешто већ томе налик. И то може бити њен смисао. Мени је много ближа метафора о облацима и песницима који се понекад нађу међу њима. То иде у прилог пролазности, краткотрајности, али и лепоти коју нуди један такав призор. Волео бих да су моје песме као облаци, да могу да се вину у висине, да донесу освежење. Никад нисам најављивао олује и невремена, што не значи да их није било, али ја нисам био тај који их је изазивао. Симболика облака ми је блиска. Ја сам песник загњурен у њих. 

Зоран Ђерић