IN MEMORIAM ИНТЕРВЈУ ЗОРАНА ЂЕРИЋА: Поезија није тржишна категорија

На то питање одговор је тражен од релевантних актера из света књижевности који су се разликовали по годинама, поетикама, погледима на свет, али  повезаних поезијом, међу којима је био и др Зоран Ђерић...

Чини се да са развојем интернета и његовим ширењем постаје уочљиво да се књижевност полако сели на сајбер просторе. Да ли ће у том прелазу/селидби у нове, виртуелне просторе поезија остати иста, или ће се, и у ком смеру, променити? 

–  Форме се мењају, суштина остаје иста: из онога што претендује да буде поезија мора да исијава песнички сензибилитет, да се осети лирски дах и страх од пролазности. И песници могу да комуницирају са својим читаоцима и колегама путем интернета, али и у тим новим просторима остаје препознатљив песнички супстанцијалитет – пре свега стих, ритам, игре речима, метафоре (или њихово одсуство), песничке слике итд. Будући да је виртуелни простор бескрајан, има места за све, па и за експерименте. Нема ограничења, нити забрана, које, рецимо, може да има писање и објављивање у штампаним медијима (новине, часописи, књиге). Све је допуштено и могуће. То је, значи, простор у коме се може наћи све, а реципијент може да бира: хоће ли да прочита неку класичну песму у електронској форми, или ће да трага за поезијом која има само електронско издање; да ли ће да чита, слуша или гледа извођење неког савременог (сајбер) песника, или ће и сам да се огледа у томе. У том изазову видим и популарност, али и опасност оваквог поетског комуницирања: понекад песнички аматеризам превлада над књижевним вредностима. Они који су мање талентовани, упорни су у борби за свој виртуелни песнички опстанак, тако да просечан читалац поезије не уме да одвоји оно што је вредно од свакодневних песничких блогова и небулоза које су од истинске поезије далеко. Кад погледате песничку понуду на интернету, видећете да је највише сајтова који нуде тзв. љубавну поезију. Може да се пронађе и поезија песника који су у школским лектирама, евентуално још понешто. Постоје, наравно, бројни индивидуални сајтови самих песника, савременика, па и неких других које воде њихови фанови, али то ипак није уобичајена пракса, барем код нас. Можда ће у будућности сваки песник имати своју интернет презентацију, а самим тим и могућност да настави своју песничку егзистенцију у виртуелном простору и после своје смрти. Ако бих се опредељивао за највећу предност онога што нуди интернет, онда је то управо тај виртуелни живот после стварног живота тако поезија на сајту неког песника може да сачува његов смисао и песничку егзистенцију. Могли бисмо рећи да је модерна проза – потрага за немогућом прозом. Сличан пут је имала и модерна поезија. Она је настојала да употреби песнички материјал који до тада није постојао или кога поезија претходних времена није могла да савлада и потчини себи. 

Да ли савремена поезија има шансе да песнички савлада грађу коју јој пружа савремени свет (производе културне индустрије, доминацију финансијског сектора, постхуманизам и постдемократију), или ће се сконцентрисати на то да опева оно што траје?

– Не можемо прописивати песницима о чему да певају, они се сами непрестано питају о смислу певања уопште, а потом и о његовом „садржају”. Мислим да је јасна условност песничког садржаја. У пракси, читалачкој, песничкој, видимо да постоје најразличитији токови. И даље је најснажнији онај који бисмо могли означити као традиционални: опредељеност за мотиве, строфе и риме који самоуверено владају књижевном сценом последња два века, као да се ништа на њој друго (ново) није десило. Сто година је прошло од ДАДЕ, можда је прилика да се присетимо искустава авангарде. Неоавангардна уметност, па и поезија с њом, покушали су да је врате на сцену и у праксу, али је то кратко трајало, и не баш увек са валидним резултатима. Својевремено се подигла прашина због постмодерне, вођене су полемике, па и добијене поједине битке, али се врло брзо и одустајало од постмодерне, кад би се указали неки конвенционалнији путеви и средства за објављивање књига и покушај живљења од књижевности. Српска постмодерна поезија није ни близу резултатима које су постигли модернисти. Мало је песника који су истрајали на том трагању за новим песничким материјалом и новим песничким облицима. Има их. И још су живи, па и делатни, али су, углавном, маргинализовани, тако да је широј песничкој публици непознато њихово присуство и њихова песничка пракса. Какве има шансе савремена поезија пред оним што је свуда око нас или што нам тек следи? Иако нисам скептик, не могу да дам позитиван одговор на ово питање. Мислим да поезија нема никакве шансе да победи у једној таквој нехуманој средини. Али опстаје као „поезија”, тј. као слем, као реп, као „стихови” у оном што данас доминира, пре свега на музичкој сцени. Нисам заговорник те врсте певања, мада сам свестан његове популарности, па и утицаја, пре свега на младе. Има у томе и провокативности, става, вештине, несумњиво и дара, али и много баналности.

 Један од лајтмотива размишљања о поезији јесте смањивање броја читалаца, или бар читалаца штампаних збирки. Шта је разлог овом тренду и да ли он и на који начин повратно делује на стварање поезије? 

– Поезија није никада имала велике тираже. Изузимам песнике који су ушли у лектире, или класике. Изузимам и она времена (комунистичка) када је поезија имала естрадну димензију, па и адекватне тираже. Наравно, и она популарна, џепна издања појединих песника. Мислим, пре свега, на нове наслове савремених песника. Мало је издавачких кућа које су штампале нове песничке књиге у тиражу већем од 1.000 примерака. Углавном су нове песничке књиге штампане у тиражу од 500 примерака. Данас се штампа 300 примерака, па и мање. Толико је отприлике оних који ће доћи до тих књига, на књижевним промоцијама, где се оне, најчешће, поделе. Мало је њих које ће доспети у библиотеке. Познати су ми случајеви да су се песничке књиге избацивале из библиотека (градских, сеоских, школских, па и народних), под изговором да их нико и не тражи. Поезију су, дакле, потискивале „тражене” књиге, тј. бестселери, углавном прозна дела која су се појављивала у једном тренутку и својом популарношћу наметала читаоцима. А када прође њихова потражња (вештачки створена), онда у библиотекама, на полицама, остају ове купусаре, рашчерупане, похабане, поцепане, ишврљане, да скупљају прашину. А песничке књиге, чини се, нису достојне ни те библиотечке прашине. Зато се и не штампају у великим тиражима, не можете их наћи на књижарским рафовима. Ако вам их не пошаље издавач, или аутор, нећете ни знати да су објављене, нити да постоје. Па чак и кад их пошаљу на адресе малобројних редакција књижевних листова и часописа, питање је да ли ће се неки уредници, потом и књижевни критичари, заинтересовати за њихово приказивање. Значи, немамо ни рецепцију песничких књига. Изузев неколико привилегованих песника (најчешће под покровитељством српског ПЕН-а), или под дириговањем неких књижевних лобија, појединих удружења писаца, жирија, редакција, кругова моћи... 
Не бих користио израз „тренд”, као ни други, још популарнији у нашој култури, „бренд”, то је погрешно. Поезија није и не може да буде у тренду, па ни ван тренда, јер књижевност уопште није у таквим катогоријама одржива, сваки покушај да се убаци на тржиште био је погубан. Ипак, без обзира на овакву катастрофалну ситуацију, поезија се и даље пише и објављује. Колико се чита и вреднује, посебно је питање. Чак ни награђивање не утиче на повећање њеног присуства и утицаја. Али ја не размишљам о томе. Одавно не размишљам о свом потенцијалном читаоцу. Поезија је за мене лична, субјективна, жеља, потреба, начин изражавања, огледања са собом и другима (кад кажем „други”, мислим на своје претходнике, а не на савременике и читаоце). Зато сам свесно херметичан песник, доступан само најупорнијима, одабранима. Не интересују ме велики тиражи,  па ни награде и друга признања. Зато и објављујем ретко, код малих издавача. И нема мојих песничких књига у књижарама и библиотекама. Прашину могу да скупљају на неким мање прометним и мање изложеним местима. Или су већ предате пепелу и забораву. А можда понека песма залута у неки сајбер простор, безимена, док је не открије неки посетилац и усвоји као своју или дефинитивно избрише. 
 

(Летопис Матице српске, јул-август 2016)