SLOVO ZORANA ĐERIĆA POVODOM ZMAJEVE NAGRADE MATICE SRPSKE Pesnik zagnjuren u oblake

Od samog početka sam imao ideju da je moja poezija neka vrsta taloga, u metaforičkom smislu. U pesmi ostaje ono što se nataloži, iz pročitanog, iz svakodnevnog, ličnog iskustva. Ono što je 411 propušteno kroz čula, vida pre svega, ali i drugih osetila: sluha, dodira, potom dalje – osećanja i emocija, svesti i saznanja o nečemu. To što je selektovano, pa ostalo zabeleženo, kao stih, strofa, ili već cela pesma. Već u naslovima mojih knjiga je ta ideja očevidna. Naslov moje prve pesničke knjige je Talog (objavljena je u biblioteci Prva knjiga Matice srpske, 1983. godine). Naslov prvog izbora moje poezije je Nataloženo (izdanje Orfeusa, Novi Sad 2007). Ako bi se mogla izvući jedna zajednička (poetička) nit, onda je to, nema sumnje, talog, a pesme su ono što je ostalo nataloženo posle toliko godina čitanja i pisanja. Šta je estetski predmet mog pesništva? Ne postoji samo jedan predmet, koga bih mogao smestiti u središte mog pesništva. A pitanje je i da li je to predmet. Pre bi se moglo reći da je to fenomen. Mislim, pre svega, na stanja, kao što su „san” i „snovi”, potom emocije, „ljubav”, „radost” i „tuga”, zanosi i izazovi svih vrsta. Pesnik je, pre svega, veliki iskušenik, pa i pokajnik. Ume da uživa, da preteruje, a potom i da prizna svoje greške, traži iskupljenje, pa i oproštaj. Uglavnom od onih koje je povredio, ali ponekad i od Boga, u koga ne veruje uvek, nego povremeno, kad mu je vera jedino preostala. Otuda, sve više, u poslednjim knjigama naročito, kod mene je prisutan jedan drugi elemenat koji se izdvaja iz estetike – etika. Umetnici su, po jednom mišljenju, sa kojim se delimično slažem, i moralna slika društva. Većina pesnika XX veka se poziva na moral, otuda u esejističkim knjigama nekih od njih, poput Danila Kiša i Stanislava Baranjčaka (Barańczak), izjednačavanje etike sa poetikom. Pisao sam o tome. 
Koji je osnovni umetnički zadatak pesnika, sada i ovde? 

Pitanja o smislu postojanja i čovekovoj misiji na ovom svetu, ta, tzv. „prokleta pitanja”, tipična za romantizam, ponovo su aktualizovana u XX veku: „Ko sam bio? Ko sam sada?”, ili: „Ko sam? Odakle sam? Kuda idem?” I, na kraju krajeva: Ko smo? Odakle smo? Kuda idemo? Ljermontovljev odgovor, kao i potonji, na ova pitanja, nije nimalo optimistički: „Čovek tu nije ni plemenita niti kakva druga žrtva, nije uzvišeno biće koje saznaje i osmišljuje prirodu i svet, to saznanje plaća sopstvenom egzistencijom. On je prosto ništavilo koje dolazi niotkud i ide nikuda.” Književnost XX i prve dve decenije XXI veka nema tako univerzalnu dimenziju, kao što ju je imala u doba romantizma, i ne nastoji da dâ jedan konačni odgovor, ali valjano svedoči o čoveku svog vremena i njegovom svetu. Ali ne samo angažman u sadašnjosti, nego i izbor „osetljivih” tema iz bliske prošlosti može piscu da donese probleme, pa i osudu. Ipak, obraćanje poetici nije zabijanje glave u pesak; promena perspektive je potreba da se svet pogleda iznutra.
Kakve ima šanse savremena poezija pred onim što je svuda oko nas ili što nam tek sledi? 
Iako nisam skeptik, ne mogu da dam pozitivan odgovor na ovo pitanje. Mislim da poezija nema nikakve šanse da pobedi u nehumanoj sredini. Ali opstaje kao „poezija”, tj. kao slem, kao rep, kao „stihovi” u onom što danas dominira, pre svega na muzičkoj sceni. Nisam zagovornik te vrste pevanja, mada sam svestan njegove popularnosti, pa i uticaja, pre svega na mlade. Ima u tome i provokativnosti, stava, veštine, nesumnjivo i dara, ali i mnogo banalnosti. 
Vratimo li se u onaj, često pominjani, sajber prostor, poezija je neka čestica u njemu, koja može ostati neprimećena i nebitna, a može se i zakačiti za nešto veće i tako ući u nečije sećanje, u  neki program, ili nešto već tome nalik. I to može biti njen smisao. Meni je mnogo bliža metafora o oblacima i pesnicima koji se ponekad nađu među njima. To ide u prilog prolaznosti, kratkotrajnosti, ali i lepoti koju nudi jedan takav prizor. Voleo bih da su moje pesme kao oblaci, da mogu da se vinu u visine, da donesu osveženje. Nikad nisam najavljivao oluje i nevremena, što ne znači da ih nije bilo, ali ja nisam bio taj koji ih je izazivao. Simbolika oblaka mi je bliska. Ja sam pesnik zagnjuren u njih. 

Zoran Đerić