Марко Калајановић, баритон, првак сарајевске опере: Као прва љубав

Првак опере Народног позоришта у Сарајеву, ученик Радмиле Бакочевић а потом маестра Паола де Наполија, тумачио је у протеклих деценију и мало више водеће баритонске роле и у Народном позоришту у Београду, Хрватском народном казалишту у Загребу, Словенском народном гледалишчу у Марибору и Црногорском народном позоришту у Подгорици, али не треба заборавити да је прву такву улогу отпевао 2010. године управо на сцени Српског народног позоришта: био је Бискрома у Доницетијевој комичној опери „Вива ла Мама”, коју је у најстаријем српском професионалном театру поставио Воја Солдатовић.

– Први пут сам изашао на велику сцену управо у Новом Саду. И толико сам се лепо осећао тада у Српском народном позоришту да, иако јако млад оперски певач, нисам повукао ниједну фрустрацију, ниједан страх. И када сам наставио даље, наставио сам са лакоћом зато што је тај први сусрет и са театром и са публиком за мене био предиван – открива Калајановић у разговору за „Дневник”.

Како је уопште дошло до тог првог ангажмана?

– Била је отворена аудиција почетком 2010, на коју сам се пријавио, прошао је и понуђено ми је да са Васом Стајкићем делим ролу Бискроме. И онда, ето, након 13 година, Дирекција Опере СНП-а ме позива да поново дођем у Нови Сад, овога пута са нечим много озбиљнијим, капиталнијим - улогом Оњегина. И прихватио сам тај позив са огромним ентузијазмом, јер сам некако имао утисак повратка кући. Ако вам прва искуства буду пријатна, као што су мени била у СНП-у, њима увек желите да се вратите. Као прве љубави, које увек остају тамо негде међу најдражим успоменама. Али још пријатније ме изненадио пријем колега из ансамбла, где сам затекао велики број људи с којима сам радио и Доницетија, и који су ме дочекали са искреном срдачношћу, отвореношћу, задовољством што сам поново с њима. И тако је од прве пробе до данас, што је ваљда најбољи доказ да све то није било фолирање. А такав њихов приступ је вероватно и из мене извукао оно најбоље.

Утисци о самој продукцији „Евгенија Оњегина”?

–  Српско народно позориште је озбиљна машинерија, која под добром руком добро и функционише. То се најбоље показало доласком на чело Опере мог колеге Жељка Андрића, када су и они помало разлабављени шрафови за кратко време бивали утегнути, а ствари које нису обећавале да ће имати ваљану форму на крају постале одличан финални производ. Уосталом, најважније од свега је да се сама представа, ако је судити по утисцима и аплаузима након премијере и после прве репризе, публици веома допала. То значи да је комплетан ауторски тим урадио добар посао. Посебно смо лепо искуство имали са италијанским редитељем Лином Привитером. Он је у каријери био балетски играч, па кореограф, па асистент режије и тек након тога је почео да режира, што значи да је прошао дуг и свеобухватан професионални пут, и то се итекако види, поготово у неким сценским детаљима на које „обични” редитељи не обраћају много пажњу. Што се осталих утисака тиче, иако смо радили веома интензивним темпом што је доста енергије из нас црпело, током протеклих месец и кусур дана у Новом Саду нисам се осећао уморно, напротив, на чему могу да будем захвалан не само том сјајном пријему у кући, него целом овом новосадском амбијенту. Дакле, када све сумирам, најважнији резултат је да - једва чекам следећу представу...           

Новосадска публика је оба досадашња извођења „Оњегина” испратила искреним аплаузима. Будући да сте певали диљем региона, колико је заиста на овим просторима опера још увек жива, посматрано управо из угла публике?

– Колико год да су на први поглед средине у којима сам певао сличне, културолошки се веома разликују. И имају потпуно различиту оперску публику. Рецимо, у Новом Саду и Загребу ви не морате да пошто-пото посежете за „иновацијама”, да измишљате рупу на саксији да бисте привукли публику. Јер публику имате, и то публику која једноставно воли оперу. Само и једино је важна добра продукција, добра представа. Ево, ми смо извели „Евгенија Оњегина” на најкласичнији могући начин, уз свега неколико нових техничких детаља, попут 3Д пројекције, који само употпуњују визуелни доживљај. Али ми нисмо изместили Оњегина, Татјану и Ленског на Марс, нити смо мењали њихов психолошки профил или их на силу гурали у некакав савремени политички, друштвени, ратни, какав год контекст. С друге стране, имате театре који - да ли „захваљујући” дугогодишњем мањку квалитета или напросто одређеним културолошким променама – морају да изнова стварају оперску публику. И онда се ту често лута, кокетира с провокацијама, па и поприлично излази из оквира класичне оперске продукције. А то се мени не свиђа, јер на свако превелико, а поготово неутемељено одступање од композиторових идеја, гледам као на одступање од оперске уметности. И ту сам врло искрен. Као професионалац, нећу одбити радни задатак – осим уколико директно не штети мом вокалном апарату. И, верујте, сналазио сам се и у таквим представама, али их не волим. Као протагониста, неупоредиво више уживам у продукцијама које су класичне.

Значај концертног искуства

– Огромна је разлика између солистичких концерата и оперских представа. Концертно певање је неупоредиво теже. Када сте сами крај клавира, буквално се обраћа пажња на сваки ваш покрет, мимику, гестикулацију. О певању да не говорим. Фокус је, дакле, у потпуности усмерен на вас и грешке су недопустиве. Што у опери, наравно, није случај. У опери, када нешто евентуално забрљате - а дешава се - мало вас покрије колега, мало оркестар, мало костим, мало је публика гледала десно а ви сте гаф направили лево... Е сад, постоји и друга страна медаље да, када се окуражите на концертима, односно када то концертно искуство почнете да примењујете на оперској сцени, бивате растерећенији. Мени су, наиме, концерти много помогли да се ослободим. Када сам почињао, имао сам велики страх од јавног наступа. И највише су ми баш концерти помогли да се тог страха ратосиљам. Баш као што ми је помогло и дало на некој стилској специфичној тежини то што сам, поред оперског репертоара, паралелно концертно изводио и неке друге ствари, попут наполитанских песама, руских романси, yеz стандарда из опуса Френка Синатре, Нет Кинг Кола...

Чини се да и овдашња публика више воли класику, у сваком смислу?

– Можда на Западу ствари иду у другом правцу, али на темељу мог искуства и бројних отпеваних улога из различитих епоха, могу да посведочим о томе да код нас најбоље иду веризам и романтизам. Баш зато је добро ако национална оперска кућа може да публици понуди гвоздени репертоар на којем су и „Травијата” и „Боеми”, и „Тоска” и „Риголето”, али и „Кармен” и „Оњегин” па и Вагнеров „Летећи Холанђанин”, на пример. Али морате да будете опрезни, да онолико колико ослушкујете публику, водите рачуна и о ансамблу с којим располажете. Једноставно, не могу сви да певају све. За самог вокалног уметника је такво форсирање погубно. Певачи који су кроз историју певали све, најкраће су трајали. Наравно, било је и светионика који су градили каријере на томе што су могли да певају све и свашта и није им било ништа, али таквих је јако, јако мало. Јер, вокални апарат је јако лако уништити ако пред њега поставите захтеве с којима не може да се носи. На пример, ако певач има глас за Моцартове опере, Росинија и уврх главе Белинија, а ви му дате Пучинија или Вагнера, пуцаћете у његово грло. И обрнуто, исто ће се догодити и ако вагнеријанцу дате да пева „Севиљског берберина”. Нажалост, нису ретки ни случајеви када саме колеге, што због ега, што због пуњења биографије, што у страху да ће их одбијање неке улоге коштати каријере, грабе за репертоаром и певају и што могу и што не могу. Признајем да је било улога, чак врло звучних, које сам одбио јер желим да трајем и желим да станем иза сваке улоге коју узмем да певам. Рецимо, прошле године у Народном позоришту у Сарајеву одбио сам да певам Скарпија у „Тоски”. Зашто? Зато што имам 38 година и том бих улогом себи скратио каријеру најмање за пет година а вероватно и више. Јер таситура Скарпије дефинитивно не одговара човеку који вечерас пева улогу Оњегина. Једнога дана можда прихватим, али тамо када будем ближе педесетој.

Шта Марка Калајановића чека после СНП-а?

– До краја сезоне још две премијере. Наша позната композиторка Вера Миланковић написала је оперу „Иза кулиса”, коју у сарадњи са оркестром „Станислав Бинички” треба да полуконцертно изведемо у Дому Војске. Веома интересантно дело, потпуно тонално, за које су либрето написали управо Вера Миланковић и наш прослављени оперски редитељ Александар Николић, који ће „Иза кулиса” и режирати. Након тога ме у јуну у Народном позоришту у Београду чека Вердијев „Фалстаф” у режији Небојше Брадића и под диригентском управом маестра Бојана Суђиђа, где ћу тумачити улогу Форда. У међувремену ћу имати неколико солистичких концерата, а онда долази један од мени најзначајнијих делова године - лето, када ћу отићи у Италију код мог ментора Паола де Наполија на „мало дотеривања”. С њим се од 2012. године консултујем о свим улогама које радим, о свим вокалним недоумицама, јер не дозвољавам себи да свака сезона буде иста као prеthodna. Мора бити бар за један степеник изнад. А да би била, управо ми требају та нека „фина подешавања”. Оперски уметник до краја своје каријере има на чему да ради. И морам признати да ми је то истраживање властитог вокалног апарата пођеднако занимљиво и са пођеднаким му ентузијазмом приступам као и самим извођењима...     

М. Стајић