БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Владимировац (2) Срушена кућа баба Анујке, највећег масовног убице у овим крајевима

Ухапшена је 1928. у доби од 90 година и осуђена на 15 година затвора 1929. због саучесништва у два убиства. 
Према неким изворима, Анујка је рођена 1838. у Румунији у породици богатог сточара, а преселила се у Владимировац у Банатској војној крајини Хабзбуршке монархије око 1849. Тврдила је да је рођена 1836. У Панчеву је похађала приватну школу са децом из богатих породица, а касније је живела у кући свог оца. Наводно је постала мизантроп са 20 година након што ју је завео млади аустријски војни официр. Од официра је добила сифилис пре него што ју је оставио сломљеног срца. Након тога, тражила је осаму и почела да показује интересовање за медицину и хемију. Говорила је пет језика. Касније се удала за власника имања Пистов или ди Пиштоња са којим је имала 11 деце, од којих је само једно преживело до пунолетства. Након што је постала удовица, Анујка се вратила изучавању хемије.

Анујка је направила лабораторију у једном крилу своје куће након што јој је супруг умро и брзо стекла репутацију исцелитељке и траварке крајем 19. века. Жене пољопривредника долазиле су код ње и тражиле помоћ због здравствених проблема. Производила је лекове и смеше које би војно способне чиниле болеснима и помагале им да избегну војну службу. Продавала је и отровне смеше под називом „чаробна вода” и „љубавни напитак”. Те напитке је углавном продавала женама са брачним проблемима, које би давале „чаробну воду” својим мужевима, а они би обично умирали након осам дана.

Анујка је пуштена на слободу у 98. години, након осам година затвора, због старости, а умрла је две године касније у својој кући у Владимировцу, када је имала око 100 година

Анујкин „љубавни напитак” садржавао је мале количине арсена и одређене биљне токсине које је било тешко открити. Анујка би питала свог клијента: „Колико је тежак овај проблем?”, Што је значило: „Колика је телесна маса жртве?” Потом је могла да израчуна потребну дозу. Анујкине жртве су обично били мушкарци, већина њих млади и иначе здрави. Њени клијенти су на суђењу тврдили да нису знали да њена „чаробна вода” садржи отров, али да су веровали да Анујка има неку натприродну моћ да убија људе користећи магију... 

Ствари су почеле да се разоткривају када је Анујка своју „чаробну воду” продала Стани Момиров у јануару 1924. за 2.300 динара. Стана је већ била њен клијент, а Анујка јој је раније давала биљне лекове. Стана је чаробну воду дала свом супругу Лазару Лудошком, а он се разболео и умро након неколико дана. Стана се касније удала за другог мушкарца из истог села. Богати стриц другог мужа умро је под сличним околностима у року од неколико месеци. То је изазвало сумњу полиције, па је испитала Стану која је одала Анујку.

Прво суђење Анујки било је у јуну 1914. у Белој Цркви. Суђено јој је због обезбеђивања отрова за убиства, али је ослобођена. Поново је ухапшена 15. маја 1928. у доби од 90 година. Пресуда је донесена 6. јула 1929. и  Анујка је осуђена на 15 година затвора због улоге саучесника у два убиства. Према неким изворима, Анујка је пуштена на слободу у 98. години, након осам година затвора због старости, а умрла је две године касније у својој кући у Владимировцу, када је имала око 100 година. У Румунској православној цркви у Владимировцу, пронађен је запис који потврђује тачан датум њене смрти, где пише да је преминула 1. септембра, а сахрањена 2. септембра 1938.  Кућа у којој је баба Анујка живела је пре пар године срушена, па је Владимировац припустио прилику да има туристичку атракцију у маниру Дракулиног дворца из суседне Румуније…

Настављам даље кроз румунско гробље у Владимировцу и наилазим на једну другу капелу, сву у стакленим плочама различитих боја, као да је исту креирао Пит Модријан. 

Настављам ка северном делу села у близини железничке пруге. Ту су после Првог светског рата 1922. колонизовани солунски добровољци. 

Нешто даље у парку је пресахла чесма са таблом посвећеном погинулима у Другом светском рату а коју је 7. јула 1977. поставио СУБНОР у поводу 40. годишњице доласка Јосипа Броза Тита на чело КПЈ. На улазу у Основну школу “Први мај” још једна велика табла од белог мермера са именима и фотографијама свих бораца из овог села палих у НОБ.
За крај, према традицији обилазим зграду Железничке станице. Она је у Владимировцу у функцији јер се село налази на активној прузи Београд - Вршац.

Железничка станица Владимировац чвориште је на пругама Вршац - Владимировац - Панчево и Владимировац - Ковин. Зграда станице грађена тридесетих година 20. века у стилу модернизма је доста запуштена али се поред ње налази дирљиви знак пажње запослених у Железници који су 1989. овде подигли чесму са натписом: “Колектив Железничке станице - народу”. Поред је мали парк и клупа за одмор као и још једна табла као појашњење: “На перону крај багрема стара стоји чесма из ранијих дана. Када некад није било воде, цело село је долазило овде!”

Дуго грађење храма 

Одмах преко пута табле са именима Солунаца је Српска православна Црква Светог Јована Владимира. Црква је мала али је изузетно лепо осликана и уређена.

Српска заједница у селу била без своје цркве све до 1990. године, када је по благослову тадашњег Епископа банатског Атанасија, одобрен пројекат. Темељи су изливени 1990. али не по пројекту господина Пеђе Ристића, наиме извођач радова није поштовао смернице пројектанта у смислу коришћења материјала, тако да је пројектант обуставио све радове. Обустава радова је трајала све до 2000. и тек након што је наново изливена плоча темеља и исправљени сви пропусти почело се са радовима. 2002.-почиње зидање храма које је окончано 2008. Годину дана касније су стављени и освештани крстови на крову храма а 2011. стављено је звоно тешко 400 кг и урађен је иконостас. 

Роберт Чобан