IN MEMORIAM
Преминуо дугогодишњи новинар и уредник „Дневника” и књижевник Љуба Вукмановић (1932-2024)
У Новом Саду у 92. години преминуо је дугогодишњи новинар и уредник „Дневника” и књижевник Љуба Вукмановић.
Рођен је у Новом Саду 17.2.1932. Дипломирао је на Катедри југословенске књижевности Филозофског факултета у Новом Саду (1965).
Још за време студија примљен је за новинара на конкурсу „Дневника”. Био је сарадник, касније и уредник Новосадске хронике и Унутрашњополитичке рубрике, скупштински извештач, слободни репортер, уредник недељног „Дневника” и Културног додатка, помоћник главног и одговорног уредника. Први је новинар у редакцији „Дневника” који је непрекидно радио 40 година (1955-1995) и стекао завидну репутацију – писао је Душан Попов у биографији Вукмановића (Српска енциклопедија, II, 2013).
Запажени су му репортерски записи, разговори са личностима из културе, уметности и науке и путописи из европских земаља, Азије и Африке. Објавио је шире истраживачке рукописе: Пљачка манастира Крушедола, 1968; Посмртне сеобе кнеза Лазара, 1989; Последњи Јакшићи, 1989; Век Сергеја Јесењина, 1995.
Први је новинар у редакцији „Дневника” који је непрекидно радио 40 година (1955-1995) и стекао завидну репутацију – писаоје Душан Попов у биографији Вукмановића (Српска енциклопедија, II, 2013)
Oбјавио је осам књига: Депеше о слободи, 1986; Трагом Јесењина, 1997; Шум речи, 2005; Рука на срцу, 2013; Заноси и заборави, 2016; Јесењин, руска душа, 2017; Пресуда на Колими, 2017; Последњи Јакшићи, 2019. Писао је предговоре, рецензије и приказе књига. Уредио је часопис „Сеоба Срба 1690”, 1990. Објављивао је у часописима - „Наша сцена”, „Телеграм”, „Кровови”, „Домети”, „Златна греда”, Летопис Матице српске, „Културни живот” (Темишвар). У Енциклопедији Новог Сада написао је 38 биографија, махом новинара. Био је сарадник Српског биографског речника и Лексикона писаца Матице српске. Биран је за члана сарадника Матице српске од 2012.
„Новинар богатог израза, лепог стила и луцидних опсервација“ – писао је Попов.
Аутор је и двадесет сценарија и текстова за документарне филмове „Неопланта филма“ и Телевизије Нови Сад („Шумски другови“, „Срце на длану”, „Размена на мосту”, „Срце из Каменице”, „Галопи са Зобнатице”, „Век племићке шуме”...). За филм „Гори небо и земља” припала му је специјална награда Фестивала ЈРТ у Порторожу, заједно са Петром Латиновићем, 1976. Тај филм о трагању за нафтом у баштама и двориштима Кикинде, награђен је и Плакетом града Болоње на фестивалу Евровизије, 1977. Филм „И срцу се заповеда”, чији је косценариста, добио је Златну медаљу Београда, 1979.
Био је члан Већа и потпредседник Председништва Друштва новинара Војводине и у три мандата члан Савезног одбора Савеза новинара Југославије. Добитник je прве „Захвалнице” Савеза новинара Југославије, 1975. У Новосадској новинарској школи држао је наставу и уређивао новине „Мој први рукопис” и „Наше речи”, 1996-2001.
Добио је седам награда „Светозар Марковић Тоза”, Друштва новинара Војводине, награде „Јован Поповић”, „Бранко Бајић” и „Слободна Војводина”. Одликован је Орденом рада са златним венцем. Налазио се међу оснивачима првог југословенског СОС Дечјег села у Сремској Каменици и добитник је медаље „Херман Гмајнер”.
Сахрана је 10. септембра 2024. у 14.15 сати на Градском гробљу у Новом Саду.