Preminuo dugogodišnji novinar i urednik „Dnevnika” i književnik Ljuba Vukmanović (1932-2024)

Rođen je u Novom Sadu 17.2.1932. Diplomirao je na Katedri jugoslovenske književnosti Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (1965). 

Još za vreme studija primljen je za novinara na konkursu „Dnevnika”. Bio je saradnik, kasnije i urednik Novosadske hronike i Unutrašnjopolitičke rubrike, skupštinski izveštač, slobodni reporter, urednik nedeljnog „Dnevnika” i Kulturnog dodatka, pomoćnik glavnog i odgovornog urednika. Prvi je novinar u redakciji „Dnevnika” koji je neprekidno radio 40 godina (1955-1995) i stekao zavidnu reputaciju – pisao je Dušan Popov u biografiji Vukmanovića (Srpska enciklopedija, II, 2013). 

Zapaženi su mu reporterski zapisi, razgovori sa ličnostima iz kulture, umetnosti i nauke i putopisi iz evropskih zemalja, Azije i Afrike. Objavio je šire istraživačke rukopise: Pljačka manastira Krušedola, 1968; Posmrtne seobe kneza Lazara, 1989; Poslednji  Jakšići, 1989;  Vek Sergeja Jesenjina, 1995.

Prvi je novinar u redakciji „Dnevnika” koji je neprekidno radio 40 godina (1955-1995) i stekao zavidnu reputaciju – pisaoje Dušan Popov u biografiji Vukmanovića (Srpska enciklopedija, II, 2013)

Objavio je osam  knjiga: Depeše o slobodi, 1986; Tragom Jesenjina, 1997; Šum reči, 2005; Ruka na srcu, 2013; Zanosi i zaboravi, 2016;  Jesenjin, ruska duša, 2017; Presuda na Kolimi, 2017; Poslednji Jakšići, 2019. Pisao je predgovore, recenzije i prikaze knjiga. Uredio je časopis „Seoba Srba 1690”, 1990. Objavljivao je u časopisima - „Naša scena”, „Telegram”, „Krovovi”, „Dometi”, „Zlatna greda”, Letopis Matice srpske, „Kulturni  život” (Temišvar). U Enciklopediji Novog Sada napisao je 38 biografija, mahom novinara. Bio je saradnik  Srpskog biografskog  rečnika i Leksikona pisaca Matice srpske. Biran  je za člana saradnika Matice srpske od 2012.

„Novinar bogatog izraza, lepog stila i lucidnih opservacija“ – pisao je Popov.

Autor je i dvadeset scenarija i tekstova za dokumentarne filmove „Neoplanta filma“ i Televizije Novi Sad  („Šumski drugovi“, „Srce na dlanu”, „Razmena na mostu”, „Srce iz Kamenice”, „Galopi sa Zobnatice”, „Vek plemićke šume”...). Za film „Gori nebo i zemlja” pripala mu je specijalna nagrada Festivala JRT u Portorožu, zajedno sa Petrom Latinovićem, 1976. Taj film o traganju za naftom u baštama i dvorištima  Kikinde,  nagrađen je i Plaketom grada Bolonje na festivalu Evrovizije, 1977. Film „I srcu se zapoveda”, čiji je koscenarista, dobio je Zlatnu medalju Beograda, 1979.

Bio je član Veća i potpredsednik Predsedništva Društva novinara Vojvodine i u tri mandata član Saveznog odbora Saveza novinara Jugoslavije. Dobitnik je prve „Zahvalnice” Saveza novinara Jugoslavije, 1975. U Novosadskoj novinarskoj školi držao je nastavu i uređivao novine „Moj prvi rukopis” i „Naše reči”, 1996-2001. 

Dobio je sedam nagrada „Svetozar Marković Toza”, Društva novinara Vojvodine, nagrade „Jovan Popović”, „Branko Bajić” i „Slobodna Vojvodina”. Odlikovan je Ordenom rada sa zlatnim vencem. Nalazio se među osnivačima prvog jugoslovenskog SOS Dečjeg sela u Sremskoj Kamenici i dobitnik je medalje „Herman  Gmajner”.

Sahrana je 10. septembra 2024. u 14.15 sati na Gradskom groblju u Novom Sadu.