ИН МЕМОРИАМ СВЕТОЗАР КРСТИЋ (1977-2023) Мирно путуј, Тозице

За једне Тоза, за друге Крле, Светозар Крстић одмах је освојио срца колега: осмехом, добронамерношћу, другарством, а о новинарском таленту излишно је било шта говорити. Крстићев текст, извештај, репортажа, ма каква забелешка, увек су носили посебан шмек.

„Дневник” је, мало је рећи, доживљавао као другу кућу и зато је током ових двадесет година то био један врло компликован однос као што обично јесу компликоване све те дуготрајне везе за које важи „док нас смрт не растави”. 

Било је момената када „Дневник” није био баш нежан према Светозару, али умео је и он понешто да узврати и иако се у неким тренуцима чинило да ће Крле искористити своја знања и вештине за неки боље плаћени посао и можда отићи из „Дневника”, он је ипак остајао овде и на крају испунио онај злокобни завет. Ствари око њега често нису биле онакве какве је он желео, како је  мислио и осећао да могу да буду.

Водио се осећајем за правду и трудио се да тако поступа и у послу и у животу, не дочекавши, нажалост, одговоре на многа питања. Ипак, ма колико био компликован тај лични аспект Крлетове везе са „Дневником”, професионални  однос никад није довођен у питање. „Поверене новинарске задатке испуњавао је с високом професионалношћу и одговорношћу” – ову формулацију морао би да потпише сваки уредник у „Дневнику” који је са Светозаром сарађивао. Додуше, требало је Крлета понекад мало дуже наговарати да се прихвати неког посла или теме која му „не лежи”, али оног момента када је прихвати, то је постајао задатак који ће он сигурно завршити, макар заглавио у „Дневнику” до ко зна кад...

Са Крлетом није било те неизвесности, све до тог дана када је с њим изгубљен сваки контакт... Отишао је да испрати догађај, и то је био једини извештај који није написао. Последњи глас који је чуо преко телефона био је његовог сина Вукија. Тако је судбина наместила. После је уследила драма, па дани пуни стрепње и, на крају, одлазак нашег Светозара Крстића.

Сви из „Дневника” ћемо Крлета памтити по искреном плавооком осмеху и његовој сталној „борби са ветрењачама”, али памтиће га сигурно и многе колеге из других редакција јер заиста у Новом Саду нема новинара који није познавао и поштовао Крстића.

Са Крлетом се о животу, политици, свемиру или Воши увек могло причати, раније док се још момчио то се најчешће радило негде уз пиво да се ублажи „тежина новинарског живота” и сигурно ћемо га се сећати из периода дружења по задимљеним новосадским кафанама. Али ће остати упамћено да је, у међувремену,  постао добар Јасминин супруг и посвећени Вукашинов отац, брижан, породичан човек.

Мирно путуј, Тозице!