Нинине мустре: Дендротерапија
Пре неколико година сазнала сам да сам добила опис „она што грли дрвеће” када је једна особа хтела да ме спомене, а није могла да се сети мога имена.
У принципу ми је то веома пријало иако знам да је било изречено подругљиво. Ја стварно волим да грлим дрвеће и много пута сам се уверила у блаженство које та радња узрокује. Када сам први пут од пријатељице чула за лековитост загрљаја са дрветом, одмах ми се учинило логичним, јер сам пола детињства провела пентрајући се по дрвећу и предивно се осећала током боравка у крошњама. Када сам почела да наилазим на опсежна истраживања на ту тему постајало је све јасније колико тога смо заборавили у вези са храстом, бором, или брезом...
Вежбам да комуницирам са дрвећем као што се трудим да комуницирам и са животињама. Када се загледам у животињу и довољно је дуго смирено посматрам, уколико јој поставим јасно и прецизно питање, знам да ће ми дати одговор. Благи трзај тела или крила, или окрет главе, то су неки суптилни знаци који се појаве баш у моменту док ми у свест улази одређени појам или мисао и тако ми се потврди да је та мисао, тај појам, тај осећај нешто на шта даље треба да усмеравам пажњу. Та врста комуникације се онда даље развија и веома је занимљива. Слично се дешава и са дрвећем: када приђем дрвету и загрлим га, тачно осетим како живот струји кроз њега. Сва она истраживања о томе да дрвеће комуницира међусобно путем подземних мрежа којима управљају одређене гљиве добију смисао, јер у додиру са стаблом све то осећам. Не разумем још увек како то функционише, али знам да када се умирим и покушам да ускладим своје дисање са љуљањем грана, све некако добије смисао. На сва своја питања која у том тренутку поставим, добијем одговоре. Нема ту неког јасног гласа, нити сигнала, само нека врста потпуне уверености која се појави заједно са осећајем спокоја. Чак и када ми се одговор не допада и представља нешто што не желим да урадим, ипак осећам мир. То је тако. И онда прихватам оно што ми природа покаже. Верујем јој, јер је она свуда око мене и у мени, природа прожима све што постоји и зато зна све одговоре. Тесла је говорио да на сва питања одговоре можемо пронаћи у природи, само ако је довољно дуго и стрпљиво посматрамо. Е, сад, што ми више немамо стрпљења ни за шта, то је већ нешто о чему би вредело размислити.
А дрвеће све то посматра, бележи, преноси корењем дубоко у мајку Земљу, а крошњом високо у универзум и немо чека да се вратимо себи, својој природи и поново одлучимо да будемо људи, да опет будемо деца своје мајке природе. Знам да то што шаљем своју љубав, пажњу и осмех дрвећу и животињама некоме још увек звучи чудно, али знам колико мени значи нечији топао поглед или загрљај када ми је тешко и верујем да је и са другим живим бићима слично.
Нина Мартиновић Армбрустер
