Ninine mustre: Dendroterapija
Pre nekoliko godina saznala sam da sam dobila opis „ona što grli drveće” kada je jedna osoba htela da me spomene, a nije mogla da se seti moga imena.
U principu mi je to veoma prijalo iako znam da je bilo izrečeno podrugljivo. Ja stvarno volim da grlim drveće i mnogo puta sam se uverila u blaženstvo koje ta radnja uzrokuje. Kada sam prvi put od prijateljice čula za lekovitost zagrljaja sa drvetom, odmah mi se učinilo logičnim, jer sam pola detinjstva provela pentrajući se po drveću i predivno se osećala tokom boravka u krošnjama. Kada sam počela da nailazim na opsežna istraživanja na tu temu postajalo je sve jasnije koliko toga smo zaboravili u vezi sa hrastom, borom, ili brezom...
Vežbam da komuniciram sa drvećem kao što se trudim da komuniciram i sa životinjama. Kada se zagledam u životinju i dovoljno je dugo smireno posmatram, ukoliko joj postavim jasno i precizno pitanje, znam da će mi dati odgovor. Blagi trzaj tela ili krila, ili okret glave, to su neki suptilni znaci koji se pojave baš u momentu dok mi u svest ulazi određeni pojam ili misao i tako mi se potvrdi da je ta misao, taj pojam, taj osećaj nešto na šta dalje treba da usmeravam pažnju. Ta vrsta komunikacije se onda dalje razvija i veoma je zanimljiva. Slično se dešava i sa drvećem: kada priđem drvetu i zagrlim ga, tačno osetim kako život struji kroz njega. Sva ona istraživanja o tome da drveće komunicira međusobno putem podzemnih mreža kojima upravljaju određene gljive dobiju smisao, jer u dodiru sa stablom sve to osećam. Ne razumem još uvek kako to funkcioniše, ali znam da kada se umirim i pokušam da uskladim svoje disanje sa ljuljanjem grana, sve nekako dobije smisao. Na sva svoja pitanja koja u tom trenutku postavim, dobijem odgovore. Nema tu nekog jasnog glasa, niti signala, samo neka vrsta potpune uverenosti koja se pojavi zajedno sa osećajem spokoja. Čak i kada mi se odgovor ne dopada i predstavlja nešto što ne želim da uradim, ipak osećam mir. To je tako. I onda prihvatam ono što mi priroda pokaže. Verujem joj, jer je ona svuda oko mene i u meni, priroda prožima sve što postoji i zato zna sve odgovore. Tesla je govorio da na sva pitanja odgovore možemo pronaći u prirodi, samo ako je dovoljno dugo i strpljivo posmatramo. E, sad, što mi više nemamo strpljenja ni za šta, to je već nešto o čemu bi vredelo razmisliti.
A drveće sve to posmatra, beleži, prenosi korenjem duboko u majku Zemlju, a krošnjom visoko u univerzum i nemo čeka da se vratimo sebi, svojoj prirodi i ponovo odlučimo da budemo ljudi, da opet budemo deca svoje majke prirode. Znam da to što šaljem svoju ljubav, pažnju i osmeh drveću i životinjama nekome još uvek zvuči čudno, ali znam koliko meni znači nečiji topao pogled ili zagrljaj kada mi je teško i verujem da je i sa drugim živim bićima slično.
Nina Martinović Armbruster
