БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Србобран (3) Трагови гарежи и влаге још сећају на велики пожар
Центром Србобрана доминира велика православна Црква Богојављења Господњег чија два торња парају небо и надвисују споменик „Слобода” који погинут у парку одмах поред ње.
Улазимо у цркву и примећујем да су таваница и зидови у јако лошем стању са видним траговима ватре и влаге. Касније сазнајем да је реч о последицама пожара из 1987. Најстарији податак о постојању цркве на овом тлу налазимо у архиви Српске православне црквене општине Србобран. У једном од сталних насеља, које је основано 1621. на десној обали Великог бачког канала (тада Црне баре), око 2 км југозападно од садашњег насеља, у потезу атара Топнице, постојала је богомоља. На том месту и данас постоји „свети гроб” означен крстом.
Житељи тог старог насеља су се због неповољног тла преселили на леву, узвишенију обалу Великог бачког канала. Бројно увећани сеобом Срба, саградили су 1728. цркву са малим звоником. Црква се налазила на данашњој пијаци, на месту које од 1909. означава крст од камена. Наталија и Милан Мачкаши из Мола подигли су овај крст у знак сећања на своје рођаке погинуле у одбрани Србобрана (Сентомаша) 1848/49.
У другој половини 18. века, становништво Србобрана остварује снажан национални, културни и привредни процват. То је Српској православној црквеној општини пружило услове за изградњу новог храма. Након опсежних припрема, изградња је почела 1787. Црква је изграђена на најузвишенијем делу насеља, где се раније налазило гробље. Лађа цркве је дугачка 38,30 метара, а широка 12,30 метара. Два звоника са скалдним торњевима високи су 68 метара. Српска православна црква у Србобрану спада међу највеће и најлепше православне храмове у нашој земљи. Њој су слични свети храмови у Панчеву, Темишвару и Будиму. Сматра се да ова знаменита црква има симболично-родољубиво значење: звоници са два торња представљају српски народ са обе стране Саве и Дунава, а велика лађа његово уједињење и величину. У бурној и трагичној 1848. и 1849. у Србобрану је погинуло 4–5.000 душа. Насеље су мађарске војне силе попалиле, разрушиле и опљачкале. На оштећеном звонику остало је само најмање звоно, које случајно није погођено топовским гранатама. Три године је мировало, да би се први пут поново огласило на дан храмовне славе, на Петровдан 1852. За оновремене житеље Србобрана био је то радостан догађај.
Међутим, 10. септембра 1987. у поподневним сатима, у торњу цркве појавила се ватра. У пожару је изгорео кров лађе и оба торња. Ватра није продрла у унутрашњост. Тако је од пожара сачуван иконостас, највећа вредност Цркве, а спасене су и остале драгоцености. Делимично је оштећена зидна слика на сферном своду. Пожар су издржала и оба звоника, али су изгореле дрвене греде и степениште унутар звоника. Због високе температуре, највеће звоно тешко 2.500 кг је оштећено, као и носећа конструкција. Остала три звона су у функцији. После пожара, сва звона су премештена у леви звоник.
Добровољним прилозима родољуба и верника, оштећени делови су у минулим годинама од 1987. до 1991. обнављани.
Последице гашења пожара се и даље осете у храму. Због велике количине воде којом је гашен пожар, зидови и таваница су били натопљени, што је довело до отпадања малтера у унутрашњости храма и оштећења зидног сликарства. У храму је 2003. извршено пресецање зидова због уградње хидоизолације.
Јединствени Ускршњи обичај у Бачкој су србобрански Христови војници. Младићи у Србобрану који на Велики петак и Велику суботу чувају Свету Гробницу у католичкој цркви Узвишења Светог Крста у Србобрану, називају се Христовим војницима.
Њихова одећа се састоји од црног одела, беле кошуље, црних кожних чизама и црне шубаре. Цвеће им краси шубаре. Украсни мач им виси на боку. Наизменично по двоје чувају Свету Гробницу цео дан на Велики петак и Велику суботу. Сви су присутни на Ускршњој литији. Стоје око олтара на Ускршној миси. До обреда васкрсења шубаре украшавају само лишћем од цвећа али за васкрсење поред њега стављају розе цвет (у скорије време бели зумбул). У неким годинама пратиле су их девојке са свећама које су их подсећале на жене мироносице. Обично их је дванаест, али тај број се мења.
У другом крају вароши налази се доста мања римокатоличка Црква Ужвишења Светог Крижа. Фасада је свеже окречена, двориште лепо уређено, ту је неколико макета великих Ускршњих јаја као и биста мађарског песника Петефи Шандора.
Прва римокатоличка црква на месту садашње, саграђена је 1783. од набоја са тршћаним кровом, без торња и крста, дужине 8 хвата (око 15м). Исте године је изграђена и зграда парохије (плебанија). Црква је припадала старобечејској парохији. За издржавање парохије, монархија је поклонила цркви 32 катастарска јутра земље и то Преко баре и у Разлевинама. Први парох био је П. Салкај Бернат, фрањевачки свештеник који је прихватио да се брине о верницима. Тада је почела да ради и школа. Од 1785. редовно су вођене црквене матичне књиге сентомашких католика, а које су спаљене 1848-49.
Порастом мађарског становништва које је углавном било римокатоличке вере, јачала је и парохија, тако да је 1814-15. саграђена нова црква, димензија 44,5×11,5 метара са торњем и крстом висине 24 метра. Нова црква је тада добила име Узвишења Светог Крста, можда због тога што је prеthodna, стара црква била без торња и крста. Пројектант цркве је био Јожеф Киш, чувени главни инжењер Бачке коморске администрације са седиштем у Сомбору, по чијем пројекту је изграђен Велики бачки канал. Нажалост, Киш никад није успео да види изграђену цркву коју је пројектовао у Србобрану, јер је умро на свом имању у Врбасу 1813.
Звонимо на вратима Жупног уреда, појављује се свештеник Тибор Жуњи који нам љубазно показује цркву. Прича да је родом из Темерина. Каже, у одличним је односима са овдашњим православним свештеником, редовно одлазе један код другог на богослужења: „Сад је био за Велику Суботу код нас...”
„Срби и Мађари се у Србобрану поштују, Срби говоре мађарски, Мађари српски...”, прича нам свештеник Жуњи. И поред крвавих догађаја у Револуцији 1848/49, током Рације 1941. и освете за Рацију 1944. - припадници ова два народа су у Србобрану очигледно нашли начин да живе као добре комшије.
У четвртом и последњем наставку репортаже из Србобрана за седам дана на овом месту читајте о посети овдашњој Калварији, гробљима, хиподрому и једној напуштеној циглани чији се оџак „расцветао”.
Роберт Чобан