РЕЗОН: Србији је било боље кад јој је било горе

Уредник једних недељних новина које неосновано верују да непогрешиво мере и процењују српску стварност, једна телевизија и цела опозиција, тврде да је у питању кардинална грешка. Ненаучном, само њима знаном методом, утврдили су обрнуто - да је 42 за 58 веће од 100. 

На чему је заснован нови математички парадокс? На радарској детекцији политичких и економских појава и њиховом утицају на живот. Обрачун који су понудили каже следеће. Свако ко је 2012. примао просечну плату од 42.000 динара, имао је у џепу више него данас кад прима 100.000 динара, јер је раст плате прогутала инфлација. У кодексу новинарске етике изричито стоји да је сваки новинар дужан да тежи истини. Да видимо у каквој су корелацији истина и објективни медији. 

Просечна плата већа је 140 одсто него пре 12 година. Каква је ствар с ценама? Векна хлеба 2012. коштала је 44 динара, 10 динара мање него данас. Дакле, цена хлеба порасла је 20 одсто. То је 120 одсто мање од раста плате. Килограм свињског бута у септембру 2012. коштао је 750 динара. Данас кошта од 700 до 900 динара. Ако узмемо горњу цену, свињски бут је скупљи 150 динара, односно 16,5 одсто. У односу на цену меса раст плате је и даље већи за 123,5 одсто. Литар млека коштао је 88 динара, а данас кошта 160. То је раст од око 43 одсто. Али је и даље плата за 97 одсто већа од раста цене млека. У октобру 2012. литар сунцокретовог уља коштао је 180 динара, данас кошта 172 динара. Литар евродизела коштао је 2012. 158,8 динара, данас кошта 198 динара. Раст цене безина од 20 одсто, не може да анулира раст плате од 140 одсто.  

На чему се заснива њихова рачуница? Како доказују да су Срби са 42.000 динара живели дупло боље, него данас са 100.000? Тако што доказују да је човек пре 12 година са хиљаду динара могао да купи више ствари него данас. То је обмана. У њиховој формули недостаје једна важна чињеница. Човек данас има 58 хиљада динара више у џепу. И може да купи много више исте робе него пре 12 година. Ево примера. Ако целу плату прерачунамо у месо, човек с просечном платом данас може да купи 111,1 килограма свињског бута. Пре 12 година могао је да купи свега 56 кила. Дупло мање. За данашњу просечну плату може да сипа 505,8 литара евродизела. А 2012. 264,4 литра. Упола мање.  

И тако, кад се обави поштена рачуница, цела њихова ценовна филозофија распадне се као кула од карата. Тако функционише спин. Користи један тачан податак, а све остало представља измаштани контекст, који на први поглед изгледа логичан и прихватљив. Свако ће рећи да је за 1.000 динара могао да купи више него данас. Само ће опрезнији умови у обзир узети и другу једначине - количину новца коју имају у џепу. 

Нема спина који може да истрпи било какву озбиљнију проверу. Спинови засновани на бројевима најлакше падају у воду. Ко год зна основне рачунске операције може да провери истинитост сваке рачунице.   

Зашто то раде? Зато што је реч о људима, који, како би рекао Дефо, кад нису на власти као Езопов петао проповедају одговорност, смерност и људска права, заборављајући да су, када су имали моћ у својим рукама, те врлине биле странци на њиховим вратима. Њих води порив жудње за моћи. Сваки импулс је слеп. А људи који робују импулсима не предвиђају негативне последице. Кад нису у стању да одмах дођу до онога за чим жуде, таквим људима машта креира најневероватније алибије и обмане које их чине задовољнима. 

Расел каже да жеља укључује временски интервал између свести о потреби и прилике за њено задовољење. Да би био истински успешан, мораш даноноћно да радиш. Да анализираш. Промишљаш. Прерачунаваш. То је напоран и мукотрпан, и надасве дуготрајан посао. Што да се човек мучи. Мало измислиш. Мало додаш. Нешто сакријеш. Нешто истакнеш. Рачунаш да су друштвене мреже и телевизије људима испрале мозак, да све узимају здраво за готово. 

Исту методологију користе за све. Па и за литијум. Део замерки је тачан. Део је неистинит. Већина је срачуната на површност грађана.

Побуна није до краја истинита. Побуна је спин. Као и обмана о просечној плати. Пошто немају нових, бољих, нити другачијих пројеката, и пошто је литијум 12 година био њихов перпетуум мобиле боље будућности, јасно је шта раде. Желе да га сачувају за себе. Да се ископава кад они дођу на власт. Јер, шта кажу? Не треба сад копати ништа, него тек кад Србија уђе у Европску унију. Моћ речи је чудесна. У речима су скривене стварне, али и скривене намере. Речи откривају и оно што онај ко их изговара жели да сакрије. У подтексту изјаве стоји уверење да СНС није способан да уведе Србију у Европску унију. Да СНС није довољно изврстан да би спровео један тако софистициран подухват. С друге стране, опозиција верује да је њима рођењем дата та привилегија изврсности да одређују шта је и када за Србију добро, а шта није. Без икаквих сумњи, уверени су да ће Србија само кад они поново дођу на власт, бити прихваћена као европска демократија. Али, изнад нивоа Норвешке и Финске. 

Њихова претпоставка заснована је на жељи жеље. И зато не могу поштено да процене њене могућности. Литијум је економски добар потенцијал. Као што је био и пре 12 година, док су били на власти. И био би добар опет, само кад би се улоге замениле. Истог тренутка кад би се којим чудом оствариле њихове жудње, и кад би се степеницама моћи успентрали до позиције власти литијум би, ођедном, од највећег отрова поново еволуирао у највећу развојну шансу Србије. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу