REZON: Srbiji je bilo bolje kad joj je bilo gore
Da nije objektivnih i profesionalnih novinara i odgovornih i poštenih političara Srbi ne bi znali šta je spin. Do pre nekoliko dana naivno su verovali da je 100 za 58 veće od 42.
Urednik jednih nedeljnih novina koje neosnovano veruju da nepogrešivo mere i procenjuju srpsku stvarnost, jedna televizija i cela opozicija, tvrde da je u pitanju kardinalna greška. Nenaučnom, samo njima znanom metodom, utvrdili su obrnuto - da je 42 za 58 veće od 100.
Na čemu je zasnovan novi matematički paradoks? Na radarskoj detekciji političkih i ekonomskih pojava i njihovom uticaju na život. Obračun koji su ponudili kaže sledeće. Svako ko je 2012. primao prosečnu platu od 42.000 dinara, imao je u džepu više nego danas kad prima 100.000 dinara, jer je rast plate progutala inflacija. U kodeksu novinarske etike izričito stoji da je svaki novinar dužan da teži istini. Da vidimo u kakvoj su korelaciji istina i objektivni mediji.
Prosečna plata veća je 140 odsto nego pre 12 godina. Kakva je stvar s cenama? Vekna hleba 2012. koštala je 44 dinara, 10 dinara manje nego danas. Dakle, cena hleba porasla je 20 odsto. To je 120 odsto manje od rasta plate. Kilogram svinjskog buta u septembru 2012. koštao je 750 dinara. Danas košta od 700 do 900 dinara. Ako uzmemo gornju cenu, svinjski but je skuplji 150 dinara, odnosno 16,5 odsto. U odnosu na cenu mesa rast plate je i dalje veći za 123,5 odsto. Litar mleka koštao je 88 dinara, a danas košta 160. To je rast od oko 43 odsto. Ali je i dalje plata za 97 odsto veća od rasta cene mleka. U oktobru 2012. litar suncokretovog ulja koštao je 180 dinara, danas košta 172 dinara. Litar evrodizela koštao je 2012. 158,8 dinara, danas košta 198 dinara. Rast cene bezina od 20 odsto, ne može da anulira rast plate od 140 odsto.
Na čemu se zasniva njihova računica? Kako dokazuju da su Srbi sa 42.000 dinara živeli duplo bolje, nego danas sa 100.000? Tako što dokazuju da je čovek pre 12 godina sa hiljadu dinara mogao da kupi više stvari nego danas. To je obmana. U njihovoj formuli nedostaje jedna važna činjenica. Čovek danas ima 58 hiljada dinara više u džepu. I može da kupi mnogo više iste robe nego pre 12 godina. Evo primera. Ako celu platu preračunamo u meso, čovek s prosečnom platom danas može da kupi 111,1 kilograma svinjskog buta. Pre 12 godina mogao je da kupi svega 56 kila. Duplo manje. Za današnju prosečnu platu može da sipa 505,8 litara evrodizela. A 2012. 264,4 litra. Upola manje.
I tako, kad se obavi poštena računica, cela njihova cenovna filozofija raspadne se kao kula od karata. Tako funkcioniše spin. Koristi jedan tačan podatak, a sve ostalo predstavlja izmaštani kontekst, koji na prvi pogled izgleda logičan i prihvatljiv. Svako će reći da je za 1.000 dinara mogao da kupi više nego danas. Samo će oprezniji umovi u obzir uzeti i drugu jednačine - količinu novca koju imaju u džepu.
Nema spina koji može da istrpi bilo kakvu ozbiljniju proveru. Spinovi zasnovani na brojevima najlakše padaju u vodu. Ko god zna osnovne računske operacije može da proveri istinitost svake računice.
Zašto to rade? Zato što je reč o ljudima, koji, kako bi rekao Defo, kad nisu na vlasti kao Ezopov petao propovedaju odgovornost, smernost i ljudska prava, zaboravljajući da su, kada su imali moć u svojim rukama, te vrline bile stranci na njihovim vratima. Njih vodi poriv žudnje za moći. Svaki impuls je slep. A ljudi koji robuju impulsima ne predviđaju negativne posledice. Kad nisu u stanju da odmah dođu do onoga za čim žude, takvim ljudima mašta kreira najneverovatnije alibije i obmane koje ih čine zadovoljnima.
Rasel kaže da želja uključuje vremenski interval između svesti o potrebi i prilike za njeno zadovoljenje. Da bi bio istinski uspešan, moraš danonoćno da radiš. Da analiziraš. Promišljaš. Preračunavaš. To je naporan i mukotrpan, i nadasve dugotrajan posao. Što da se čovek muči. Malo izmisliš. Malo dodaš. Nešto sakriješ. Nešto istakneš. Računaš da su društvene mreže i televizije ljudima isprale mozak, da sve uzimaju zdravo za gotovo.
Istu metodologiju koriste za sve. Pa i za litijum. Deo zamerki je tačan. Deo je neistinit. Većina je sračunata na površnost građana.
Pobuna nije do kraja istinita. Pobuna je spin. Kao i obmana o prosečnoj plati. Pošto nemaju novih, boljih, niti drugačijih projekata, i pošto je litijum 12 godina bio njihov perpetuum mobile bolje budućnosti, jasno je šta rade. Žele da ga sačuvaju za sebe. Da se iskopava kad oni dođu na vlast. Jer, šta kažu? Ne treba sad kopati ništa, nego tek kad Srbija uđe u Evropsku uniju. Moć reči je čudesna. U rečima su skrivene stvarne, ali i skrivene namere. Reči otkrivaju i ono što onaj ko ih izgovara želi da sakrije. U podtekstu izjave stoji uverenje da SNS nije sposoban da uvede Srbiju u Evropsku uniju. Da SNS nije dovoljno izvrstan da bi sproveo jedan tako sofisticiran poduhvat. S druge strane, opozicija veruje da je njima rođenjem data ta privilegija izvrsnosti da određuju šta je i kada za Srbiju dobro, a šta nije. Bez ikakvih sumnji, uvereni su da će Srbija samo kad oni ponovo dođu na vlast, biti prihvaćena kao evropska demokratija. Ali, iznad nivoa Norveške i Finske.
Njihova pretpostavka zasnovana je na želji želje. I zato ne mogu pošteno da procene njene mogućnosti. Litijum je ekonomski dobar potencijal. Kao što je bio i pre 12 godina, dok su bili na vlasti. I bio bi dobar opet, samo kad bi se uloge zamenile. Istog trenutka kad bi se kojim čudom ostvarile njihove žudnje, i kad bi se stepenicama moći uspentrali do pozicije vlasti litijum bi, ođednom, od najvećeg otrova ponovo evoluirao u najveću razvojnu šansu Srbije.
Milorad Bojović
Autor je stručnjak za odnose s javnošću
