КЊИЖЕВНА КРИТИКА Највиши домети српске поеме „Ненадмашне поеме: антологија поема српске поезије”, Симона Грабовца 

Антологијски избори представљају увек потврду сазреле свести о једној духовној појави коју је, у складу са културним и историјским потребама средине, могуће промишљати на једној вишој, синтетичкој равни. Јединствени подухват Симона Грабовца није само „златни пресек” уметничке речи, већ и подстрек за реинтепретацију тренутне поетске стварности, али и слутње нових стваралачких перспектива. Након Антологије српских поема за децу Слободана Ж. Марковића 1996, и Златних стихова: антологија поема о љубави Пере Зупца 1998. године, ово је прва антологија са фокусом на једну од најосетљивијих врста у књижевности. О њеној жанровској неразграничености и терминолошкој недоследности пише и Грабовац у својим Уводним напоменама, где се концизно разматрају проблеми уцеловљења антологије. Обухвативши тридесет и једног песника са педесет и једном песмом, о којима су дате драгоцене Биобиблиографске белешке и Завршна напомена на крају књиге, приређивач је, захваљујући истанчаном песничком нерву и прецизној методолошкој артикулацији, саставио избор који оправдаву своју насловну одредницу.  

Књига се отвара једном од најпознатијих песама српске књижевности, „Санта Мариа della Салуте” Лазе Костића, а завршава поемом „Хороскоп” Раше Ливаде. Хронолошки принцип разврставања аутора у антологијама често није у развојној функцији, са потенцијалним занемаривањем промена и рецептивне димензије. Будући да се поемско стваралаштво српске поезије сагледава у периоду нешто дужем од сто година, традиционални приступ показао се као најбољи, мада је Грабовац назначио занимљиве могућности за будућа обликовања сличних антологија. Наиме, са основом у појединим великим поемама, попут Бојићеве Плаве гробнице, могла би се саставити мрежа неколико повезаних поема, уз фине песничке дослухе и одзиве. И без издвајања појединих тематско-мотивских чворишта, јасно се истичу љубавне и родољубиве поеме, при чему је и песништво сексуалности коначно добило заслужени простор. Сам избор песника, међутим, не доноси велика изненађења, у складу с насловом и највишим естетским дометима овог дела песничког стваралаштва. 

Лаза Костић, Војислав Илић, Милан Ракић, Дис, Растко Петровић и Милан Дединац заступљени су сваки са по две поеме, док су Шантић, Бојић, Душан Матић, Десанка Максимовић и Мони де Були присутни са једном песмом. Овом, условно речено, првом делу антологије, припадају Црњански и Давичо са своје три чувене поеме, након чега следе Скендер Куленовић и Бранко Ћопић са по једним остварењем. Највећа промена у тону осећа се након поема Васка Попе и Миодрага Павловића. Пријатну новину представљају поеме „Темпо секондо” Душка Трифуновића и „Волеле су ме две сестре, скупа” Милана Милишића, које нису толико познате широј културној јавности и призивају нова читања и тумачења њиховог песништва. Стеван Раичковић познатији је по другим својим остварењима него по поеми „Разговор с иловачом”, што доприноси једном другачијем сагледавању односа различитих уметности у његовој поезији. По једна поема Ивана В. Лалића, Мике Антића, Љубомира Симовића, Бране Петровића, Пере Зупца, али и скрајнутих песника Милана Комненића и Војислава В. Јовановића, нашла је место у овом избору, док су Бранко Миљковић и Милосав Тешић заступљени са по две песме. Највише простора добио је Матија Бећковић са пет поема. Тиме је на известан начин њихова присутност и популарност у нашој свакодневној култури сагледана кроз призму релевантног и критички вреднованог поемског стваралаштва.  

Три поеме Раше Ливаде заокружују антологијски избор Симона Грабовца. Инвентивност на плану метафорике, избора тема и конституисања лирског субјекта показују на који начин се поема мењала и развијала од романтизма. Одлука приређивача да се све поеме представе у целости, а не делимично, како је неретко случај у сличним изборима, даје потпунију слику ове књижевне врсте и оживљава делове истргнуте из контекста. Чак и новија проучавања поема у наставним програмима показују да се интерпретација кроз одломак чини методички неподесном. Уцеловљење антологије увек је храбар и ризичан подухват, али је Грабовац показао да је дорастао таквом изазову, отворивши пут будућим антологичарима новијег поемског стваралаштва.  

Сања Перић