РЕЗОН: Заблуде погрешне политике

Сви људи на свету наликују једни другима. Деле се на часне људе и хуље. Имају исте наде, потребе, жеље и страхове. Њихов појам слободе није нимало химничног карактера. Све што желе јесте да имају довољно пара да живе живот с мање или више мелодраме, и да понекад оду у авантуру, као Синклеров Бебит. Њих слободе и права појединца интересују само у мери у којој за новац који зараде самостално могу да купе шта год пожеле. Је ли је то што купују из Кине, Русије, Британије, Шпаније, Хондураса, Буркине Фасо или Србије, није ни од какве важности.

Истовремено, многи социолози, психолози, политички филозофи доказали су да постоје групе људи који верују у другу врсту ограничене свести - да су бића вишег реда, и да имају мисију да се боре за слободу обичног народа. Они су уверени да тривијалним могу елиминисати битно. Да површним могу суспендовати круцијално. Да њихове личне амбиције имају квалитет опште добробити. Да све што ваља није добро. И обратно. Да је све лоше изузетно корисно.

Кад би неко упитао просечног опозиционара, али и њихове главне лидере шта је то што их покреће у животу, и зашто су одлучили да се баве политиком, тврдиће да то раде из убеђења да се боре за слободу народа. Истовремено ће доказивати да су једини истински господари праве демократије и свих врста слобода, а да сви остали представљају инфериорну масу, или криминалне хуље које владају захваљујићи глупости народа. 

Веровати да је опозиција скуп грамзивих индивидуа које жуде за новцем и привилегијама је сиромашан стереотип. Њихове заблуде су дубље. Њихове предрасуде колосалније и из њих је израстао један опскурни политички концепт. Србија коју они виде и којој се обраћају је дом затуцане руље која може да се спасе само уколико прихвати пресуду о својој инфериорности.

Не размећу се великим замислима. Код њих је све инстинктивна реакција. Њихове идеје рађају се живе и умиру на дневном нивоу, као и наслови у њима блиским медијима. Ако није стари храст онда је Београд на води. Кад Београд на води нестане с насловних страна онда се боре против споменика Стефану Немањи. Или против новог моста у Новом Саду. Против градње Променаде. Против новог Генралног урбанистичког плана и озелењавања Шодроша. Против брзе пруге. Против брзих саобраћајница и аутопутева. Противе се градњи стадиона. Против су неувођења санкција Русији. Против су цркве на Лиману, и цркве као институције. Против су резултата избора. Против независног судства. Против независних медија. Против сарадње с Француском и улагања у војску. Против кинеских инвестиција. Против Експа. Метроа. Против свесрпског сабора. Против декларације о заштити интереса српског народа. Против литијума.

Списак њихових противљења је много дужи. Потерба да буду против није спорна. Спорно је нешто друго. Списак њихових њихових залагања за нешто има само једну тачку. Да дођу на власт. И зато траже ново гласање, само шест месеци након што су претрпели пораз на изборима које су захтевали, уверени у несумњиву победу.

Свој захтев заснивају на истим претпоставкама, као и пре 17. децембра 2023. Као и током prеthodnih 12 година. Сада су против литијума. И уверени су да је и народ против литијума. И да је то њихова шанса. Да је народ усвојио њихову логику прогреса - бити против. Апсолутно погрешно!

Најгори политички избор је бити против нечег, а не за нешто. То није филозофско питање. Грађани су то искусили на својој кожи. Били су против Југославије и једнопартијског система па су у вишепартијском систему пропатили више него током 40 година под комунистима. Били су против Милошевића, па им је ДОС у миру донео више беде него Милошевић у рату. Били су против Коштунице па су с Тадићем доспели на руб банкротства.

Грађани следе свој разум. Просту логику и просту математику. Почело је да им бива боље од кад гласају за прогрес. Зато би на референдуму убедљивом већином подржали експлоатацију литијума. Од 2012. имају где да раде, јер се отварају нове фабрике. Имају веће плате и пензије. Новосађанима је тешко објаснити да је лоша просечна плата од 115.000 динара. И да не треба да желе просечну плату од 150.000 динара, већ да треба да се с носталгијом сећају времена кад је просечна плата износила 47.000 динара. Што је за 68.000 динара мање него данас. На нивоу Србије грађани у просеку имају 58.000 динара више него пре 12 година, јер је просечна плата са 42.000 порасла на 100.000 динара.

Је ли то доста за добар живот? Није! Јесу ли економске и егзистенцијалне околности идеалне? Нису! Али, ствари треба посматрати објективно. СНС није наследио идеалну, већ разорену Србију. Није било лако и једноставно прећи из дебелог минуса на позитивну страну. Чак и најмања позитивност, а овде је реч о драстичним разликама, боља је и пожељнија од најочигледније негативности. Бити против је акт чисте деструкције. А деструкција, по својој природи не може да изроди ништа корисно.

Јесу ли плашили народ да ће Променада и Београд на води потопити Нови Сад и Београд? Јесу! Да ли су тврдили да ће нови мост у продужетку Булевара Европе уништити природу на Шодрошу? Јесу! Јесу ли нас застрашивали да ћемо бити политички и економски изопштени зато што нисмо увели санкције Русији? Тврде ли 12 година да смо презадужени и да ћемо банкротирати? Је ли се за 12 година остварило неко њихово предвиђање? Ниједно.

И зато им не бих саветовао да истрајавају на новим изборима. Њихове политичке идеје су доказано неистините. Изгубили би убедљивије него 17. децембра, или 2. јуна. Захтев за изборе је заправо ефемизам којим оправдавају сопствену безидејност.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу