НИНИНЕ МУСТРЕ: Капа доле
Занимљива реч која ме увек натера на промишљање је реч „похвала”.
Приметила сам да људи који не умеју „ни хвала да кажу“, још мање умеју некога да похвале, или то раде веома ретко, у баш изузетним приликама. Такође, такви људи као по правилу делују некако круто и огорчено.
Верујем да је највећи проблем код људи који ретко било кога и било шта похвале у томе што себе најређе и најмање хвале. То су они који никада ни у каквим околностима не верују у себе и чак и када у нечему очигледно успеју, то приписују случају, или чистој срећи.
Будући да у сопственим снагама не налазе подршку, они је стално траже негде споља, очекујући од других да примете њихове успехе, а када се то и догоди, када добију неку похвалу, они је одбијају, говоре „није то ништа“, „то се подразумева“ или сличне изјаве. И тако остају вечито жељни похвале и никада спремни да је заиста и приме.
Примећујем те ситуације јер сам и сама била таква и још увек сам, понекад. Жудела сам за похвалом, а онда када бих је добила, глумила сам да ми ништа не значи, да ја то могу и много боље и тако од себе одбијала оно што би заправо требало да ме учини срећном, да ме ојача и подржи да будем још боља.
Не бих сада улазила у то где лежи узрок за такво понашање, јер немам појма, могу само да нагађам, а неки психотерапеут би вероватно ту имао доста посла, али на сопственом примеру много пута сам се уверила колико то није добро.
А онда су ствари почеле да се преокрећу када сам била у приликама да некога у нечему подучавам, било да је у питању скијање, јавни наступ, новинарски посао… почела сам да искрено похваљујем људе када учине макар и напор да у нечему напредују, и примећивала како реагују. У многима од њих препознавала сам себе и своје понашање, а када нешто приметим, онда могу и да променим, и тако је почео преокрет.
Постепено сам престајала да се хвалишем у разним ситуацијама све очекујући да ми други потврђују да имам разлога за то, и почела искрено, дубоко и са пуно разумевања да похваљујем себе у себи. Почела сам да говорим „браво Нина“ чак и за неке ситне помаке који би доносили макар и сићушне промене на боље.
Прича се да осећај захвалности производи веома високу вибрацију којом зрачимо у простор око себе и као магнети привлачимо још више разлога за захвалност. По мом искуству, приче су тачне и зато волим и да похвалим и да се захвалим.
Нина Мартиновић Армбрустер
