БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Рума (3) Мистериозна смрт богате наследнице на балу у Бечу (ФОТО)
"Вера (1881-1902), јединица Васе и Марије Максимовић, у пролећу живота од родитељске љубави отргнута, у овом светом храму у породичној гробници борави".
Потресно сведочанство родитељске туге са почетка 20. века на мермерној плочи, нешто је што ћете прво угледати у Цркви Светог Духа како Румљани зову овај храм чији је пуни назви Црква Силаска Светог Духа на Апостоле.
Овај монументални храм изграђен је половином 19. века а реновиран и освећен 1905. од када носи име Сошествија Светог Духа (Силаска Светог духа на апостоле). Пошто су у прилозима донатора доминирали грчки трговци – у народу познати као Цинцари, Румљани су је звали и Грчка црква. Нацрт за њен иконостас дао је бечки архитекта Херман Боле, а иконостас је осликао познати сликар Урош Предић.
Мозаик се састоји из шест целина - "Механика и време", "Трговина", "Срећа, слобода и благостање", "Уметност и техника", "Васиона и њене тајне" и "Време 20. века".
За обнову и данашњу грандиозност ове цркве најзаслужнија је горепоменута ктиторска породица Максимовић, једна од најугледнијих у Руми у 19. веку. Њихова кћерка Вера је отишла на бал организован у Бечу и тамо је преминула у јануару 1902. Тачан узрок смрти остао је непознат. Након тога, Васа и Марија Максимовић су своју имовину завештали цркви.
Загребачки архитекта Херман Боле изнова је пројектовао целу цркву: иконостас, резбарије, зидно сликарство, звоник, подове, крипту, тако да су од првобитне скромне цркве из 1851. практично остали само зидови. Посебна вредност овог храма је и јединствена фреска Уроша Предића „Васкрсење Господње“, која се налази у Крипти цркве, у којој је уклесан и најлепши епитаф песника Лазе Костића у спомен на прерано преминулу Веру Максимовић:
Тако миле, тако младе,
Никад усуд не украде.
Још да није вере, наде,
Да нам тамо пази на те,
Док нам сузе век не скрате,
Сав би свет у неповрате.
Интересантно је да је лик Вере Максимовић коришћен за представу Пресвете Богородице, а сама фреска је украшена звезданим ореолом. Предић је често користио стварне ликове на фрескама, што није реткост у православним црквама.
У порти цркве, на зиду суседне зграде налази се врло леп велики мурал са ликом почившег Патријарха Иринеја. Ту је и чесма коју су "прецима у спомен а потомству на дар" поклонили Слађана и Бранко Михић. На боку чесме налази се и табла која подсећа на чувену Румску декларацију 24. новембра 1918. којом се народ овог краја определио на присаједињење Србији…
Са друге стране пута сместила се римокатоличка Црква Узвишења Светог Крижа. Стара црква је стајала на истом месту где се налази и садашња, а била је изграђена од ступова и обичног дрвета. То нам јасно поврђује натпис на западним вратима данашњег храма: "Устала је као нова…".
1812. црква била је већ сасвим готова, а следеће године добила је свој унутрашњи намештај. Исте године тј. 1813. била је свечано благословљена за време тадашњег жупника Ивана Ковачевића.
У торњу су се првобитно налазила три звона и то: велико у част Св. Крижу (коме је Црква и посвећена) са 600 кг тежине, средње у част св Јосипа са 300 кг, и мало на част Блажене Девице Марије са 100 кг тежине. Звона су наводно била посвећена у Ђакову. 1835. набављено је још једно велико звоно од 1.300 кг и било је посвећено св Мартину бискупу.
Црква и торањ били су покривени првобитно трском а 1835. "наклоношћу и милошћу патрона грофа Петра Пејачевића" надограђена је купола и цели торањ прекривен белим лимом. Исте је године црква извана и изнутра лепо окречена.
1872. на сам благдан Св. Петра и Павла кров и торањ су изгорели у пожару а том су се приликом истопила и сва звона. Не дуго после набављена су четири нова звона и то: у част Блажене Девице Марије, Св. Крижа, Св. Мартина и Св. Јосипа. Ова звона оглашавала су се све до Првог светског рата када су и она постала жртвом ратних потреба - и претопљена за топове.
Нова су набављена 1923. настојањем верника и жупника. Звона су посвећена: Блаженој Девици Марији (1.269,5 кг, глас Д), Св. Крижу (550 кг, глас Г), Св. Мартину (341 кг, глас Б), и Св. Антуну (259,5 кг, глас Ц). Током 1976. године су сва четри звона електрификована.
У порти се налази и велики камени крст који је 1899. цркви поклонила Магдалена Фриц. Жупа у Руми има веома ажурну интернет-страницу а судећи према вестима на њој имају и активну сарадњу са локалним властима и Туристичком организацијом Руме па су тако мали верници са жупником учестовали у манифестацији "Пролећни трг".
Још једну зграду у центру Руме не смемо никако да прескочимо а реч је о Робној кући која је грађена од априла 1969. до марта 1971. по пројекту архитекте Србе Мисиркића за потребе трговинског предузећа "Венац". На фасади Робне куће налази се модернистички мозаик који је дело Бранислава Макеша и Божидара Џмерковића. Од натписа "Робна кућа" остала су цела само слова "У" и "А".
О мозаику на фасади Робне куће Рума 2014. Завичајни музеј Руме издао је књижицу у којој се налазе неке занимљиве информације. Врпцу је 5. марта 1971. пресекао савезни посланик из овог краја Јован Дачић Лазица. Објекат је имао 4.500 квадратних метара и коштао је 11.000.000 нових динара, што је тада био рекорд у СР Србији.
Роберт Чобан
