(ФОТО) ДНЕВНИК У ДЕСПОТОВУ Најпотребнија им је канализација и гас; Ко год дође једном, заљуби се у овај крај
Свесни да немају најидеалније услове за живот, будући да су им тренутно најнеопходнији канализација и гас, мештани Деспотова тврде да је њихово село најлепше.
Ништа чудно, јелте, ал’ кад тако нешто чујете од „дођошки”, уданих дама баш у овом бачком месту, е онда све постаје још јасније. Ем су бирале ђувегију, ем занавек нови дом. И, што је најбитније, нису се покајале!
- Ја сам дошла из Маглића и, поредећи га са Деспотовом видим да овде пола ствари нема, али имамо мир и, што је најбитније, слободу - вели секретар Месне заједнице Сања Игић, додајући да примећује да се у последње време све више младих враћа, или бар планира да се врати у Деспотово.
(секретар Месне заједнице Сања Игић)
- Деца од тридесетак година желе да се врате, а данас ништа не значе километри, лако се превазилазе, па свако може овде да живи, а негде друго да ради. Ми овде имамо и пример да се млади брачни парови са својом децом организују и заједно уређују и одржавају простор око канала који се некад водио као Јегричка.
Људи који овде дођу јако заволе Деспотово, јер смо сви океј једни с другима.
Да село живи најбоље показује бројка од 1.100 становника на спавању. Да, некад је била већа, да, жеља је да опет порасте, али ако се узме у обзир да осмолетка броји око 140 ђака, док је деце у предшколском 80, онда је јасно да статистика и није толико лоша!
- Деца нарочито воле Деспотово јер овде имају слободу. Мештани знају које је чије дете и неће дозволити да се икоме нешто лоше деси - прича Игићева.
А да би се неко доселио у ово село у општини Бачка Паланка, некретнину може да набави за тридесетак хиљада евра и то ако има срећу да нађе неку на продају. Уколико и успе, треба да зна да посао може да пронађе махом у околним местима, као и да лекара нема баш сваког дана...
- Прошле недеље нам је лекар трипут био, а за ову ћемо да видимо, то се никад не зна - вели председник Савета МЗ Деспотово Радослав Милутиновић, напомињући да цела општина муку мучи са недостатком здравствених радника. - То једноставно не зависи од нас. Писали смо петицију, био нам је и председник општине, али џабе. Остаје нам само да се надамо и да верујемо да ће се неки проблеми решити.
Један од проблема је и - пољопривреда. Некада адут опстанка, а данас најслабија карика. Ко има мало земље, нема друге опције него да је да у аренду.
Породице више немају рачуна да узгајају лубеницу и паприку, у чему су некада били изузетно јаки.
- Осим оних који раде по фирмама са стране, јер ми о неком погону само можемо да сањамо, мештани који ратаре узгајају соју, кукуруз, а од поврћа лук и кропмир, и све то на отвореном, па како прођу - каже Милутиновић.
И како то свуда бива - кад се све сабере и одузме - најбоље је најмлађима. Као птичице на грани, слободни су да се безбрижно шврћкају по селу, слободно време могу да испуне разноразним активностима, а кад довољно стасају - ако баш морају и желе - куд који, мили моји.
Први записи Деспотова као насељеног места датирају из 13. века и то под именом Сентиван, које је добило највероватније по тадашњем велепоседнику Сентивањију. Све до после Другог светског рата оно је мање-више у свим називима који су се за више од 700 година ређали, а међу којима су Сентиванкеси, Деспот Сентиван, Еђазашсентиван, Кишсентиван, Урсентиван, па после Првог светског рата Деспот Свети Иван, да би након Другог добио име по првом ослободиоцу који је ушао у село, Русу Васиљеву - Васиљево.
Убрзо потом додаје се „Ново” у називу, а 1952. године постаје Деспотово, како се и данас зове.
Од занимљивих података ваља издвојити и тај да је прва школа у овом селу основана крајем шездесетих година 18. века. Струја је у овај крај стигла кад и данашње име села, док су се мештани упознали с трофазном 20 година касније. Први пут ка другим насељима - Силбашу и Пивницама - никао је 1970. а две године касније ка Савином Селу, када је уграђена и телефонска централа са 40 бројева.
Од 1933. године у континуитету функционише Добровољно ватрогасно друштво, ком се 1977. прикључио и тада десетогодишњи Радослав Милутиновић, који је данас, 47 година касније, већ увелико председник те организације.
- Све можеш истерати из мене, али ватрогаство не можеш - тврди Милутиновић, док обилазимо нешто млађе камионе стиснуте у скученој гаражи ватрогасног дома.
- Тренутно имамо пројекат за реконструкцију Дома, јер је кров дотрајао, а спремиште нам је мало. Недавно смо од Покрајинског секретаријата за пољопривреду, водопривреду и шумарство добили нове плаве униформе и могу рећи да је почело доста да се улаже у добровољно ватрогаство, јер ми нисмо плаћени за ово, већ радимо да бисмо зашитили наше људе и имања. За мене је част бити ватрогасац!
Сличног су размишљања макар још око 110 мештана од шест година па навише, бар колико их има прикључених у ДВД-у у разним категоријама.
- Има мотивације код младих, јер су то већином деца чији су родитељи некад били, или су још увек ватрогасци. То се преноси с колена на колено. Битно је да ми имамо омладину и да има ко ће све ово да настави.
Управо захваљујући сигурном подмлатку, али и бројним превентивним активностима, у Деспотову се ватрогасна сирена чује свега три-четири пута годишње и то због пожара на отвореном.
У Деспотову су, може се рећи - а сви мешани ће се и сложити - најактивнији пензионери! Додуше, уз председницу Милку Софранин, познатију као Мира, и немају превише избора, јер на које их све начине анимира и активира, па, мало која Месна организација пензионера може да се похвали таквим учинком.
- Ја сам изузетно активна и много сам себе дала у овоме - каже председница Мира која је у ово удружење ушла као придружни члан још 2012. године, да би 2015. постала пуноправни. - Тренутно имамо 156 чланова, а раније ако их је било и 60. Код нас кад платиш годишњу чланарину од 400 динара, можеш шта хоћеш! Ми недељно имамо и по два дружења кад идемо код других пензионера, у Сомбор, Панонију, Темерин, Врбас, Нови Сад... док двапут годишње организујемо излете па идемо у бању Ковиљачу, Црску бару, Врдник, обилазимо манастире. У септембру ћемо покушати да организујемо први излет с ноћењем, то ми је велика жеља.
Где год да се појаве, чује се: „Ево Мире и њених 20”, јер се бар толико најстаријих мештана Деспотова организује за силна дружења!
- Сад се види колико ова организација значи нашем селу. Мене дрско питају да ли сам ја њихова мама. Нисам, али су се они окупили око мене - прича наша саговорница, истичући да баш воли што је Мира Софрићка, како је сви зову.
Големи труд се исплати на разне начине, а опет на корист мештана, па је тако Општина Бачка Паланка недавно обезбедила новац за комплетно сређивање Клуба који окупља пензионере и борце.
- Окречили смо просторију, добили кухињу и шанк, ставили ПВЦ столарију, урадили фасаду, а ставићемо и нове плочице - поносна је Софрићка, додајући да мушки чланови у Клубу играју карте, шах и домине, док се даме једном месечно ту окупе после недељног ручка и, премда се договоре да ништа не доносе, ипак се на столовима нађу и пите, погаче, торте, колачи...
Текст и фото: Леа Радловачки