(FOTO) DNEVNIK U DESPOTOVU Najpotrebnija im je kanalizacija i gas; Ko god dođe jednom, zaljubi se u ovaj kraj
Svesni da nemaju najidealnije uslove za život, budući da su im trenutno najneophodniji kanalizacija i gas, meštani Despotova tvrde da je njihovo selo najlepše.
Ništa čudno, jelte, al’ kad tako nešto čujete od „dođoški”, udanih dama baš u ovom bačkom mestu, e onda sve postaje još jasnije. Em su birale đuvegiju, em zanavek novi dom. I, što je najbitnije, nisu se pokajale!
- Ja sam došla iz Maglića i, poredeći ga sa Despotovom vidim da ovde pola stvari nema, ali imamo mir i, što je najbitnije, slobodu - veli sekretar Mesne zajednice Sanja Igić, dodajući da primećuje da se u poslednje vreme sve više mladih vraća, ili bar planira da se vrati u Despotovo.
(sekretar Mesne zajednice Sanja Igić)
- Deca od tridesetak godina žele da se vrate, a danas ništa ne znače kilometri, lako se prevazilaze, pa svako može ovde da živi, a negde drugo da radi. Mi ovde imamo i primer da se mladi bračni parovi sa svojom decom organizuju i zajedno uređuju i održavaju prostor oko kanala koji se nekad vodio kao Jegrička.
Ljudi koji ovde dođu jako zavole Despotovo, jer smo svi okej jedni s drugima.
Da selo živi najbolje pokazuje brojka od 1.100 stanovnika na spavanju. Da, nekad je bila veća, da, želja je da opet poraste, ali ako se uzme u obzir da osmoletka broji oko 140 đaka, dok je dece u predškolskom 80, onda je jasno da statistika i nije toliko loša!
- Deca naročito vole Despotovo jer ovde imaju slobodu. Meštani znaju koje je čije dete i neće dozvoliti da se ikome nešto loše desi - priča Igićeva.
A da bi se neko doselio u ovo selo u opštini Bačka Palanka, nekretninu može da nabavi za tridesetak hiljada evra i to ako ima sreću da nađe neku na prodaju. Ukoliko i uspe, treba da zna da posao može da pronađe mahom u okolnim mestima, kao i da lekara nema baš svakog dana...
- Prošle nedelje nam je lekar triput bio, a za ovu ćemo da vidimo, to se nikad ne zna - veli predsednik Saveta MZ Despotovo Radoslav Milutinović, napominjući da cela opština muku muči sa nedostatkom zdravstvenih radnika. - To jednostavno ne zavisi od nas. Pisali smo peticiju, bio nam je i predsednik opštine, ali džabe. Ostaje nam samo da se nadamo i da verujemo da će se neki problemi rešiti.
Jedan od problema je i - poljoprivreda. Nekada adut opstanka, a danas najslabija karika. Ko ima malo zemlje, nema druge opcije nego da je da u arendu.
Porodice više nemaju računa da uzgajaju lubenicu i papriku, u čemu su nekada bili izuzetno jaki.
- Osim onih koji rade po firmama sa strane, jer mi o nekom pogonu samo možemo da sanjamo, meštani koji ratare uzgajaju soju, kukuruz, a od povrća luk i kropmir, i sve to na otvorenom, pa kako prođu - kaže Milutinović.
I kako to svuda biva - kad se sve sabere i oduzme - najbolje je najmlađima. Kao ptičice na grani, slobodni su da se bezbrižno švrćkaju po selu, slobodno vreme mogu da ispune raznoraznim aktivnostima, a kad dovoljno stasaju - ako baš moraju i žele - kud koji, mili moji.
Prvi zapisi Despotova kao naseljenog mesta datiraju iz 13. veka i to pod imenom Sentivan, koje je dobilo najverovatnije po tadašnjem veleposedniku Sentivanjiju. Sve do posle Drugog svetskog rata ono je manje-više u svim nazivima koji su se za više od 700 godina ređali, a među kojima su Sentivankesi, Despot Sentivan, Eđazašsentivan, Kišsentivan, Ursentivan, pa posle Prvog svetskog rata Despot Sveti Ivan, da bi nakon Drugog dobio ime po prvom oslobodiocu koji je ušao u selo, Rusu Vasiljevu - Vasiljevo.
Ubrzo potom dodaje se „Novo” u nazivu, a 1952. godine postaje Despotovo, kako se i danas zove.
Od zanimljivih podataka valja izdvojiti i taj da je prva škola u ovom selu osnovana krajem šezdesetih godina 18. veka. Struja je u ovaj kraj stigla kad i današnje ime sela, dok su se meštani upoznali s trofaznom 20 godina kasnije. Prvi put ka drugim naseljima - Silbašu i Pivnicama - nikao je 1970. a dve godine kasnije ka Savinom Selu, kada je ugrađena i telefonska centrala sa 40 brojeva.
Od 1933. godine u kontinuitetu funkcioniše Dobrovoljno vatrogasno društvo, kom se 1977. priključio i tada desetogodišnji Radoslav Milutinović, koji je danas, 47 godina kasnije, već uveliko predsednik te organizacije.
- Sve možeš isterati iz mene, ali vatrogastvo ne možeš - tvrdi Milutinović, dok obilazimo nešto mlađe kamione stisnute u skučenoj garaži vatrogasnog doma.
- Trenutno imamo projekat za rekonstrukciju Doma, jer je krov dotrajao, a spremište nam je malo. Nedavno smo od Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo dobili nove plave uniforme i mogu reći da je počelo dosta da se ulaže u dobrovoljno vatrogastvo, jer mi nismo plaćeni za ovo, već radimo da bismo zašitili naše ljude i imanja. Za mene je čast biti vatrogasac!
Sličnog su razmišljanja makar još oko 110 meštana od šest godina pa naviše, bar koliko ih ima priključenih u DVD-u u raznim kategorijama.
- Ima motivacije kod mladih, jer su to većinom deca čiji su roditelji nekad bili, ili su još uvek vatrogasci. To se prenosi s kolena na koleno. Bitno je da mi imamo omladinu i da ima ko će sve ovo da nastavi.
Upravo zahvaljujući sigurnom podmlatku, ali i brojnim preventivnim aktivnostima, u Despotovu se vatrogasna sirena čuje svega tri-četiri puta godišnje i to zbog požara na otvorenom.
U Despotovu su, može se reći - a svi mešani će se i složiti - najaktivniji penzioneri! Doduše, uz predsednicu Milku Sofranin, poznatiju kao Mira, i nemaju previše izbora, jer na koje ih sve načine animira i aktivira, pa, malo koja Mesna organizacija penzionera može da se pohvali takvim učinkom.
- Ja sam izuzetno aktivna i mnogo sam sebe dala u ovome - kaže predsednica Mira koja je u ovo udruženje ušla kao pridružni član još 2012. godine, da bi 2015. postala punopravni. - Trenutno imamo 156 članova, a ranije ako ih je bilo i 60. Kod nas kad platiš godišnju članarinu od 400 dinara, možeš šta hoćeš! Mi nedeljno imamo i po dva druženja kad idemo kod drugih penzionera, u Sombor, Panoniju, Temerin, Vrbas, Novi Sad... dok dvaput godišnje organizujemo izlete pa idemo u banju Koviljaču, Crsku baru, Vrdnik, obilazimo manastire. U septembru ćemo pokušati da organizujemo prvi izlet s noćenjem, to mi je velika želja.
Gde god da se pojave, čuje se: „Evo Mire i njenih 20”, jer se bar toliko najstarijih meštana Despotova organizuje za silna druženja!
- Sad se vidi koliko ova organizacija znači našem selu. Mene drsko pitaju da li sam ja njihova mama. Nisam, ali su se oni okupili oko mene - priča naša sagovornica, ističući da baš voli što je Mira Sofrićka, kako je svi zovu.
Golemi trud se isplati na razne načine, a opet na korist meštana, pa je tako Opština Bačka Palanka nedavno obezbedila novac za kompletno sređivanje Kluba koji okuplja penzionere i borce.
- Okrečili smo prostoriju, dobili kuhinju i šank, stavili PVC stolariju, uradili fasadu, a stavićemo i nove pločice - ponosna je Sofrićka, dodajući da muški članovi u Klubu igraju karte, šah i domine, dok se dame jednom mesečno tu okupe posle nedeljnog ručka i, premda se dogovore da ništa ne donose, ipak se na stolovima nađu i pite, pogače, torte, kolači...
Tekst i foto: Lea Radlovački