У ПОСЕТИ ИНКЛУЗИВНОЈ ГРУПИ ДЕЦЕ У ЏУДО КЛУБУ ВОЈВОДИНА: Складна породица на татамију

Резултат је то преданог дводеценијског рада, трагом визије оснивача клуба и његовог почасног председника, бившег српског репрезентативца и освајача европских одличја Јована Пејчића. 

Суперлигашки статус и резултати који су уследили и којима се Вошини џудисти поносе били су и биће повод медијског интересовања и у будућности. 

Сведоче о томе чланови и њихове медаље на различитим нивоима. 

Наш контакт са овим узорним спортским колективом био је посредством дела клупске активности усмерене на инклузију деце са посебним потребама. 

С њима непосредно ради клупски тренер, носилац црног појаса, дипломирани психолог Игор Ћујић, запослен у Заводу за медицину рада и спорта. 

На татамију је од првог разреда основне школе.

–Добијали смо информације од родитеља и околине у којој деца обитавају. У међувремену, идеја се развила у нешто лепо и наставља да се развија, да живи и да траје. Служим се алатима које сам током школовања стекао, али и животним искуством које је доста занимљиво, с обзиром на то у каквим је условима моја генерација одрастала...

Наш разговор, тек што је почео, прекинуо је најмлађи члан инклузивне групе, 11-годишњи Лука Милосавац. 

Замолио је тренера за сугестију, али није пропустио да приупита ко смо, шта смо и с којим правом смо засметали на тренингу.

-Драго ми је – био је задовољан Лука нашим одговором. 

– Запишите да сам ја овде пола године, мама ме је довела. Желим да научим борбене вештине, да могу да се одбраним. Прво сам научио технику осотогари. То је техника тако што се нога уклизава између противникових ногу и онда бацање. Искрено, немам појма у овом тренутку које су још технике биле, али сам положио за жути појас.

И оде Лука да се групи придружи у раду, очигледно задовољан првим интервјуом у спортској каријери. 

Покрај њега чланови инклузивне групе Стефан, Милица, Милош, али и чланови такмичарског клупског погона, са којима раде тренери Војводине. 

Ћујић објашњава да разлике нема и да сви пођеднако учествују у едукацији и надградњи усвојених вештина.

-Сви смо заједно у сали – објашњава Ћујић. 

– Никаквих подела, нити разлика по било ком основу нема. – Истина, ја радим са групом. Сви су врло одговорни и савесно одговарају на све изазове тренажног процеса. Сигуран сам да би они тренирали по плану и да се ја изгубим на одређено време. Сви су недавно положили за жути појас. Јесте то почетак, али морамо да имамо на уму да је за пролаз требало да ураде најмање 12 техника. То јесте њихов успех и ми се њиме поносимо.

Члан инклузивне групе Стефан Грујић нам поносно показује свој појас, а тек је три месеца на татамију. 

Ту је, вели, зато што воли да ради џудо. 

Једина дама у друштву, за време нашег боравка у сали на Спенсу, Милица Даниловић била је конкретнија довођењем џуда на ниво уметности, а у својству правог портпарола групе наступио је Милош Телкић, поздрављен аплаузом свију док је у суперлативима говорио о атмосфери дружења и заједништва у клубу:

-Дошао сам пре годину дана, у време уписа у школе. Пре недељу дана положио сам за појас. Вероватно је физички било напорно, али толико ми се свиђало да нисам ни приметио. Јако је забавно и занимљиво. Волим борилачке спортове, џудо посебно јер нема ударања. Много је финији, мање је шанси да се повредимо. Нисам сигуран шта бих желео, можда црни појас, али генерално уживан у раду, немам времена да размишљам о некаквим циљевима. 

Колико да се деца јесу пронашла у новом окружењу, барем у истој мери њихови родитељи су препознали идеју у раду, која се заснива на неговању индивидуалног приступа сваком детету, уз уклањање баријера које утичу на понашање деце и прелазак са медицинског модела на друштвени модел социјализације.

-За четири месеца, колико смо овде, добили смо много више него што смо очекивали – озареног лица поверила нам је Лукина мама, Дајана Милосавац. 

- Дете је прихваћемо у групи, што је најважније јер интеграција производи осећај његовог личног задовољства. Раније је ишао на

спавање у 10, сада смо померили због тренинга који почиње у девет. Бенефити су такви да смо лако поднели ту малу жртву. Лука је после три месеца тренинга полагао за жути појас. Положио је и то је његов први велики успех. Био је пресрећан и ми заједно с њим. Три године је тренирао атлетику, пливање такође, али у џуду је највише напредовао у сваком погледу, за тако кратко време.

Упркос извесном напретку, неопходна су даља улагања како би се остварила права све деце да уче у редовном образовном систему, али и да у клубовима, по узору на Џудо клуб Војводина, пронађу своје место у спортској породици.

L.Bakmaz