U POSETI INKLUZIVNOJ GRUPI DECE U DŽUDO KLUBU VOJVODINA: Skladna porodica na tatamiju

Rezultat je to predanog dvodecenijskog rada, tragom vizije osnivača kluba i njegovog počasnog predsednika, bivšeg srpskog reprezentativca i osvajača evropskih odličja Jovana Pejčića. 

Superligaški status i rezultati koji su usledili i kojima se Vošini džudisti ponose bili su i biće povod medijskog interesovanja i u budućnosti. 

Svedoče o tome članovi i njihove medalje na različitim nivoima. 

Naš kontakt sa ovim uzornim sportskim kolektivom bio je posredstvom dela klupske aktivnosti usmerene na inkluziju dece sa posebnim potrebama. 

S njima neposredno radi klupski trener, nosilac crnog pojasa, diplomirani psiholog Igor Ćujić, zaposlen u Zavodu za medicinu rada i sporta. 

Na tatamiju je od prvog razreda osnovne škole.

–Dobijali smo informacije od roditelja i okoline u kojoj deca obitavaju. U međuvremenu, ideja se razvila u nešto lepo i nastavlja da se razvija, da živi i da traje. Služim se alatima koje sam tokom školovanja stekao, ali i životnim iskustvom koje je dosta zanimljivo, s obzirom na to u kakvim je uslovima moja generacija odrastala...

Naš razgovor, tek što je počeo, prekinuo je najmlađi član inkluzivne grupe, 11-godišnji Luka Milosavac. 

Zamolio je trenera za sugestiju, ali nije propustio da priupita ko smo, šta smo i s kojim pravom smo zasmetali na treningu.

-Drago mi je – bio je zadovoljan Luka našim odgovorom. 

– Zapišite da sam ja ovde pola godine, mama me je dovela. Želim da naučim borbene veštine, da mogu da se odbranim. Prvo sam naučio tehniku osotogari. To je tehnika tako što se noga uklizava između protivnikovih nogu i onda bacanje. Iskreno, nemam pojma u ovom trenutku koje su još tehnike bile, ali sam položio za žuti pojas.

I ode Luka da se grupi pridruži u radu, očigledno zadovoljan prvim intervjuom u sportskoj karijeri. 

Pokraj njega članovi inkluzivne grupe Stefan, Milica, Miloš, ali i članovi takmičarskog klupskog pogona, sa kojima rade treneri Vojvodine. 

Ćujić objašnjava da razlike nema i da svi pođednako učestvuju u edukaciji i nadgradnji usvojenih veština.

-Svi smo zajedno u sali – objašnjava Ćujić. 

– Nikakvih podela, niti razlika po bilo kom osnovu nema. – Istina, ja radim sa grupom. Svi su vrlo odgovorni i savesno odgovaraju na sve izazove trenažnog procesa. Siguran sam da bi oni trenirali po planu i da se ja izgubim na određeno vreme. Svi su nedavno položili za žuti pojas. Jeste to početak, ali moramo da imamo na umu da je za prolaz trebalo da urade najmanje 12 tehnika. To jeste njihov uspeh i mi se njime ponosimo.

Član inkluzivne grupe Stefan Grujić nam ponosno pokazuje svoj pojas, a tek je tri meseca na tatamiju. 

Tu je, veli, zato što voli da radi džudo. 

Jedina dama u društvu, za vreme našeg boravka u sali na Spensu, Milica Danilović bila je konkretnija dovođenjem džuda na nivo umetnosti, a u svojstvu pravog portparola grupe nastupio je Miloš Telkić, pozdravljen aplauzom sviju dok je u superlativima govorio o atmosferi druženja i zajedništva u klubu:

-Došao sam pre godinu dana, u vreme upisa u škole. Pre nedelju dana položio sam za pojas. Verovatno je fizički bilo naporno, ali toliko mi se sviđalo da nisam ni primetio. Jako je zabavno i zanimljivo. Volim borilačke sportove, džudo posebno jer nema udaranja. Mnogo je finiji, manje je šansi da se povredimo. Nisam siguran šta bih želeo, možda crni pojas, ali generalno uživan u radu, nemam vremena da razmišljam o nekakvim ciljevima. 

Koliko da se deca jesu pronašla u novom okruženju, barem u istoj meri njihovi roditelji su prepoznali ideju u radu, koja se zasniva na negovanju individualnog pristupa svakom detetu, uz uklanjanje barijera koje utiču na ponašanje dece i prelazak sa medicinskog modela na društveni model socijalizacije.

-Za četiri meseca, koliko smo ovde, dobili smo mnogo više nego što smo očekivali – ozarenog lica poverila nam je Lukina mama, Dajana Milosavac. 

- Dete je prihvaćemo u grupi, što je najvažnije jer integracija proizvodi osećaj njegovog ličnog zadovoljstva. Ranije je išao na

spavanje u 10, sada smo pomerili zbog treninga koji počinje u devet. Benefiti su takvi da smo lako podneli tu malu žrtvu. Luka je posle tri meseca treninga polagao za žuti pojas. Položio je i to je njegov prvi veliki uspeh. Bio je presrećan i mi zajedno s njim. Tri godine je trenirao atletiku, plivanje takođe, ali u džudu je najviše napredovao u svakom pogledu, za tako kratko vreme.

Uprkos izvesnom napretku, neophodna su dalja ulaganja kako bi se ostvarila prava sve dece da uče u redovnom obrazovnom sistemu, ali i da u klubovima, po uzoru na Džudo klub Vojvodina, pronađu svoje mesto u sportskoj porodici.

L.Bakmaz