НАЛИЧЈЕ СТАРОГ НОВОГ САДА Мрачне тајне и крваве приче злогласних кафана
„Златна круна“, „Златна патка, „Златно јагње“, „Златно сидро“, „Златни медвед“, „Код три зеца“, „Код белог коња“, „Код три секире“, „Код три краља“, „Код фазана“, „Код црног орла“, „Код златног вола“, „Код штајерског ловца“, „Код црног петла“, „Код камиле“, „Код белог коња“, „Код три рака“, „Турски хан“, „Виртембершки краљ“, „Жирафа“, „Бела лађа“...
Ово је тек делић пописа новосадских кафана евидентираних у архивској грађи непосредно након добијања статуса слободног краљевског града 1748. године. Још и пре настанка града, на ширем подручју данашњег Новог Сада постојале су крчме које су нудиле предах трговачким караванима и војничким колонама које су овуда некада пролазиле... Након елибертације када и угоститељство добија веће могућности за развој, многобројне гостионице постају важна места сусрета новосадских граждана, на којима се расправљало и договарало о свему и свачему – од политике и националних интереса, преко културе, до свакодневних и тривијалних, па богме и законски спорних ствари. Нека од ових места имала су прилично лошу и мрачну репутацију. Знало се за поједине новосадске крчме – ко уђе, не мора значити да ће нужно и изаћи...
Такав је био Турски хан, најстарија, али и једна од најозлоглашенијих кафана негдашњег Новог Сада. Смештена у бившем здању граничарског команданта Секуле Витковића, на месту где се данас налази зграда Матице српске, ова кафана са преноћиштем отворена је 1748. пре свега са идејом да у њој, у некој врсти карантина, одседају трговци који су у Нови Сад долазили из Турске и других балканских земаља. Већ у првим годинама постојања, Турски хан - једно од, не најлепших обележја Новог Сада читав век - стиче своју репутацију... Наиме, до 1751. у тесним собама ове гостионице заједно су смештани турски и грчки трговци, чак и по 40-50 у просторији, што је доводило до међусобних сукоба, због чега ће Магистрат наложити одвајање Грка и Турака и поставити стражу око Хана.
И поред тога, мутне работе и разни ексцеси нису спречени. Напротив. Осим за предах, Хан је, наиме, током 18. века био место које је јако погодовало разним врстама шверца. Рукавац Дунава са пристаништем налазио се у непосредној близини кафане, те се из ње свашта, под окриљем ноћи, могло пренети до чамца и превести преко реке. Тако се на пример зна да је група од неколико Турака 1754. из Хана изнела огромну количину оружја. Пуне вреће пиштоља и 600 карабина – које су данима крили у кафани у току ноћи су натоварили на чамац и превезли даље преко Дунава.
У Турском хану нарочито опсане знале су бити карташке партије, у којима је у оптицају био озбиљан новац. Изгледа да су управо оне и биле разлог што се у Хан понекад улазило, без да се из њега икад више изађе. Разлог су понајчешће били баш сукоби за столом за картање. У неколико наврата на месту негдашњег Турског хана, срушеног 1849. године проналажен је касније већи број људских скелета за које се веровало да припадају оним посетиоцима који су овој злогласној новосадској крчми губили главе због коцкарских сукоба, крађа или чега сличног и под окриљем ноћи на брзину сахрањивани у њеном подруму...
Па, ипак, нису мистериозни нестанци гостију били „специјалност“ само Турског хана. У гостионици „Зелени венац“, која и није била на толико рђавом гласу, ручала су августа 1788. три винарска трговца из Моравске. Два су напустила гостионицу. Један је напросто ишчезао...У покушају да разреши ову мистерију, полиција је саслушавала гостионичара, али овај је тврдио да о несталом трговцу не може знати ништа, јер у гостионици дневно ручава и по 50 и више људи. Отприлике – један и ако нестане, нико и не примети. На томе је остало и даљих података о овом случају нема...
На злу гласу била је и кафана „Код црног петла“ у данашњој улици Саве Вуковића. Смештена недалеко од Турског хана, крчма „Код црног петла“ је, за разлику од Хана који је окупљао сумњиве госте пуних новчаника, била стециште градске сиротиње. У њој је често долазило до изгреда – од свађа и туча, али и убадања ножевима са неретко фаталним исходима. Не само кафана, већ и читав овај крај града био је на лошем гласу и у њега углавном и није залазио онај ко није морао или ко му није припадао.
Исто је важило и за крчму „Код четири крста“, чије је затварање наложено 1833. године. Кафана је, наиме, била потпуно ван домашаја градске полиције, а у њој су се окупљали искључиво разбојници и криминалци. Пословима који су се између зидова ове кафане обављали другачије се изгледа није могло стати на крај, те је је крчмар Јован Николић узалуд писао жалбе на одлуку о затварању кафане „Код четири крста“.
Ипак, посебан и можда најмрачнији део приче о озлоглашеним новосадским кафа- нама у 18. и првој половини 19. века, односи се на многобројне овдашње крчме у којима се у то време готово нескривено трговало људима. Овакве кафане, у којима је цветала проституција, један од вишеструко сложених и опасних проблема ондашњег Новог Сада махом су се налазиле у Дунавској улици. Крчме „Код златне девице“, „Код златног вола“, „Код руже“, али и многе друге биле су заправо јавне куће. То су тек била места свакојаких мрачних и страшних збивања, на којима се лако и без главе остајало. Убиства девојака које су, својевољно, а често и мимо своје воље радиле на оваквим местима нису била реткост, а најстрашније је од свега што су таква убиства углавном остајала нерешена јер се њима заправо нико и није озбиљно бавио.
Године 1837. у крчми „Код белог коња“ убијена је проститутка. Није се сазнало ко ју је убио, али је један од новосадских граждана – кројач Павле Смољановић – упутио молбу Магистрату да испита рад ове крчме, а нарочито крчмарице познате под надимком Дугачка Ката, која је изгледа девојке подводила против њихове воље.... Крчме – јавне куће, пре свега оне у Дунавској улици походили су углавном лађари и уопште нижи слој тадашњег новосадског друштва. Кафане су тако, осим места опасних због разних сукоба, крађа, туча, па и убистава, у неку руку биле и легло заразе полно преносивим болестима које су једно време немилосрдно харале Новим Садом...
Време након Буне и великог бомбардовања града 1849. унеколико се може означити као прекретничко и када је у питању мрак који је некада раније обавијао велики број новосадских крчми. Након Буне, кафане, попут Беле Лађе, Фазана или Камиле ће у Новом Саду постати места окупљања на којима ће се дискутовати о племенитим идејама, култури и националним интересима, а негдашње крчме - стецишта порока, блуда, злочина и људске патње све више ће постајати ствар прошлости о којој се ретко и нерадо говори. Није ни тада у кафанама владао потпуни ред, као што на таквим местима обично никада ни не влада, али су изгреди, поготово они најгори и најмрачнији, били далеко ређи него раније. Поред тога, полиција ће на све начине настојати да проституцију легализује и стави под контролу, те да врло јасно пропише у којим је кафанама допуштена.
Па, ипак, и у то су време поједине кафане знале излазити на зао глас, мада више због појединачних случајева, него што су злочинства у њима била системска појава. Тако ће мала кафана „Фехер“, у којој су се сваке недеље обично скупљали радници, постати шире позната по страдању младог пекара Најдана Најдовића. Кобне ноћи у кафани је одржана игранка, на којој се добрано пијанчило, галамило и лумповало. Најдан је се цело вече забављао са извесном Мартом Балинт, а пред крај игранке, када је пошао да је испрати, за њима је кренула и група момака, с којима се у кафани већ споречкао. Нису пуно одмакли кад је поново дошло до препирке, па туче, у којој Најдан није имао шансе, јер су момци имали боксере, неки штапове, а један је потегао нож. И тим ће ножем пресећи пекарево грло. Најдан је направио још само корак и – издахнуо. Нападачи су се разбежали, али ће сви касније листом завршити на робији, јер су у „Фехеру“ добро знали ко су.
Мирослав Стајић
