NALIČJE STAROG NOVOG SADA Mračne tajne i krvave priče zloglasnih kafana

Ovo je tek delić popisa novosadskih kafana evidentiranih u arhivskoj građi neposredno nakon dobijanja statusa slobodnog kraljevskog grada 1748. godine. Još i pre nastanka grada, na širem području današnjeg Novog Sada postojale su krčme koje su nudile predah trgovačkim karavanima i vojničkim kolonama koje su ovuda nekada prolazile... Nakon elibertacije kada i ugostiteljstvo dobija veće mogućnosti za razvoj, mnogobrojne gostionice postaju važna mesta susreta novosadskih graždana, na kojima se raspravljalo i dogovaralo o svemu i svačemu – od politike i nacionalnih interesa, preko kulture, do svakodnevnih i trivijalnih, pa bogme i zakonski spornih stvari. Neka od ovih mesta imala su prilično lošu i mračnu reputaciju. Znalo se za pojedine novosadske krčme – ko uđe, ne mora značiti da će nužno i izaći...

Takav je bio Turski han, najstarija, ali i jedna od najozloglašenijih kafana negdašnjeg Novog Sada. Smeštena u bivšem zdanju graničarskog komandanta Sekule Vitkovića, na mestu gde se danas nalazi zgrada Matice srpske, ova kafana sa prenoćištem otvorena je 1748. pre svega sa idejom da u njoj, u nekoj vrsti karantina, odsedaju trgovci koji su u Novi Sad dolazili iz Turske i drugih balkanskih zemalja. Već u prvim godinama postojanja, Turski han - jedno od, ne najlepših obeležja Novog Sada čitav vek - stiče svoju reputaciju... Naime, do 1751. u tesnim sobama ove gostionice zajedno su smeštani turski i grčki trgovci, čak i po 40-50 u prostoriji, što je dovodilo do međusobnih sukoba, zbog čega će Magistrat naložiti odvajanje Grka i Turaka i postaviti stražu oko Hana.

I pored toga, mutne rabote i razni ekscesi nisu sprečeni. Naprotiv. Osim za predah, Han je, naime, tokom 18. veka bio mesto koje je jako pogodovalo raznim vrstama šverca. Rukavac Dunava sa pristaništem nalazio se u neposrednoj blizini kafane, te se iz nje svašta, pod okriljem noći, moglo preneti do čamca i prevesti preko reke. Tako se na primer zna da je grupa od nekoliko Turaka 1754. iz Hana iznela ogromnu količinu oružja. Pune vreće pištolja i 600 karabina – koje su danima krili u kafani u toku noći su natovarili na čamac i prevezli dalje preko Dunava.

U Turskom hanu naročito opsane znale su biti kartaške partije, u kojima je u opticaju bio ozbiljan novac. Izgleda da su upravo one i bile razlog što se u Han ponekad ulazilo, bez da se iz njega ikad više izađe. Razlog su ponajčešće bili baš sukobi za stolom za kartanje. U nekoliko navrata na mestu negdašnjeg Turskog hana, srušenog 1849. godine pronalažen je kasnije veći broj ljudskih skeleta za koje se verovalo da pripadaju onim posetiocima koji su ovoj zloglasnoj novosadskoj krčmi gubili glave zbog kockarskih sukoba, krađa ili čega sličnog i pod okriljem noći na brzinu sahranjivani u njenom podrumu...

Pa, ipak, nisu misteriozni nestanci gostiju bili „specijalnost“ samo Turskog hana. U gostionici „Zeleni venac“, koja i nije bila na toliko rđavom glasu, ručala su avgusta 1788. tri vinarska trgovca iz Moravske. Dva su napustila gostionicu. Jedan je naprosto iščezao...U pokušaju da razreši ovu misteriju, policija je saslušavala gostioničara, ali ovaj je tvrdio da o nestalom trgovcu ne može znati ništa, jer u gostionici dnevno ručava i po 50 i više ljudi. Otprilike – jedan i ako nestane, niko i ne primeti. Na tome je ostalo i daljih podataka o ovom slučaju nema...

Na zlu glasu bila je i kafana „Kod crnog petla“ u današnjoj ulici Save Vukovića. Smeštena nedaleko od Turskog hana, krčma „Kod crnog petla“ je, za razliku od Hana koji je okupljao sumnjive goste punih novčanika, bila stecište gradske sirotinje. U njoj je često dolazilo do izgreda – od svađa i tuča, ali i ubadanja noževima sa neretko fatalnim ishodima. Ne samo kafana, već i čitav ovaj kraj grada bio je na lošem glasu i u njega uglavnom i nije zalazio onaj ko nije morao ili ko mu nije pripadao.

Isto je važilo i za krčmu „Kod četiri krsta“, čije je zatvaranje naloženo 1833. godine. Kafana je, naime, bila potpuno van domašaja gradske policije, a u njoj su se okupljali isključivo razbojnici i kriminalci. Poslovima koji su se između zidova ove kafane obavljali drugačije se izgleda nije moglo stati na kraj, te je  je krčmar Jovan Nikolić uzalud pisao žalbe na odluku o zatvaranju kafane „Kod četiri krsta“.

Ipak, poseban i možda najmračniji deo priče o ozloglašenim novosadskim kafa- nama u 18. i prvoj polovini 19. veka, odnosi se na mnogobrojne ovdašnje krčme u kojima se u to vreme gotovo neskriveno trgovalo ljudima. Ovakve kafane, u kojima je cvetala prostitucija, jedan od višestruko složenih i opasnih problema ondašnjeg Novog Sada mahom su se nalazile u Dunavskoj ulici. Krčme „Kod zlatne device“, „Kod zlatnog vola“, „Kod ruže“, ali i mnoge druge bile su zapravo javne kuće. To su tek bila mesta svakojakih mračnih i strašnih zbivanja, na kojima se lako i bez glave ostajalo. Ubistva devojaka koje su, svojevoljno, a često i mimo svoje volje radile na ovakvim mestima nisu bila retkost, a najstrašnije je od svega što su takva ubistva uglavnom ostajala nerešena jer se njima zapravo niko i nije ozbiljno bavio.

Godine 1837. u krčmi „Kod belog konja“ ubijena je prostitutka. Nije se saznalo ko ju je ubio, ali je jedan od novosadskih graždana – krojač  Pavle Smoljanović – uputio molbu Magistratu da ispita rad ove krčme, a naročito krčmarice poznate pod nadimkom Dugačka Kata, koja je izgleda devojke podvodila protiv njihove volje.... Krčme – javne kuće, pre svega one u Dunavskoj ulici pohodili su uglavnom lađari i uopšte niži sloj tadašnjeg novosadskog društva. Kafane su tako, osim mesta opasnih zbog raznih sukoba, krađa, tuča, pa i ubistava, u neku ruku bile i leglo zaraze polno prenosivim bolestima koje su jedno vreme nemilosrdno harale Novim Sadom... 

Vreme nakon Bune i velikog bombardovanja grada 1849. unekoliko se može označiti  kao prekretničko i kada je u pitanju mrak koji je nekada ranije obavijao veliki broj novosadskih krčmi. Nakon Bune, kafane, poput Bele Lađe, Fazana ili Kamile će u Novom Sadu postati mesta okupljanja na kojima će se diskutovati o plemenitim idejama, kulturi i nacionalnim interesima, a negdašnje krčme - stecišta poroka, bluda, zločina i ljudske patnje sve više će postajati stvar prošlosti o kojoj se retko i nerado govori. Nije ni tada u kafanama vladao potpuni red, kao što na takvim mestima obično nikada ni ne vlada, ali su izgredi, pogotovo oni najgori i najmračniji, bili daleko ređi nego ranije. Pored toga, policija će na sve načine nastojati da prostituciju legalizuje i stavi pod kontrolu, te da vrlo jasno propiše u kojim je kafanama dopuštena.

Pa, ipak, i u to su vreme pojedine kafane znale izlaziti na zao glas, mada više zbog pojedinačnih slučajeva, nego što su zločinstva u njima bila sistemska pojava. Tako će mala kafana „Feher“, u kojoj su se svake nedelje obično skupljali radnici, postati šire poznata po stradanju mladog pekara Najdana Najdovića. Kobne noći u kafani je održana igranka, na kojoj se dobrano pijančilo, galamilo i lumpovalo. Najdan je se celo veče zabavljao sa izvesnom Martom Balint, a pred kraj igranke, kada je pošao da je isprati, za njima je krenula i grupa momaka, s kojima se u kafani već sporečkao.  Nisu puno odmakli kad je ponovo došlo do prepirke, pa tuče, u kojoj Najdan nije imao šanse, jer su momci imali boksere, neki štapove, a jedan je potegao nož. I tim će nožem preseći pekarevo grlo. Najdan je napravio još samo korak i – izdahnuo. Napadači su se razbežali, ali će svi kasnije listom završiti na robiji, jer su u „Feheru“ dobro znali ko su.    

Miroslav Stajić