УГЉЕША ШАЈТИНАЦ, КЊИЖЕВНИК Котао који стално ври

Подсетимо, овај стваралац је познат највише као драмски писац, међутим он се пођеднако успешно окушава и у другим књижевним врстама, како за одрасле, тако и за дец. Ипак, према сопственом признају, није хиперпродуктиван као писац. То дозирање написаног значи уједно и да мери сваку реч, а као последица тог приступа произилази и чињеница да све његове књиге имају добар ођек како код читалачке публике, тако и код критике. Иначе, осим што је знан као књижевник, Шајтинац је универзитетски професор и предаје драматургију на Академији уметности у Новом Саду.  Добитник је и низа престижних књижевних награда (Исидора Секулић, Политикин Забавник и др), али исто тако су га неке, попут Нинове, и заобилазиле, иако је више пута био у ужем избору. 

 Ваша књига за децу “Ветрушкина ледина” је већ у самом наслову јасно географски одређена, јер је ветрушка типично банатска птица; потом књига “Банаторијум”, па и ова новија“Кољка и Сашењка”, ослоњени су на ово подручје, а из тог миљеа је и драма “Михајло Пупин Идворски”. Банат је, дакле, велико извориште Ваше поетике?

–  Као прво Банат је један појам који је тешко свести на неколико својстава. Прво зато што мислим да је Банат у нашој свести увек мањи него што нам се просто чини и привиђа кад гледамо мапу. Поготово ако посматрамо Банат као један културни и простор који се врло динамично историјски развијао за све народе који овде живе; како смо сви долазили у ову пустољину, а нема ко овде није дошао, јер сви смо је насељавали вековима. Мени је интересантан Банат као један котао који стално ври. Стално нешто испари, нешто се ново убаци, нешто се ту увек крчка, сусрећу се културе, језици, обичаји, нарави и рекао бих да је то та страна која је мени интересантна. Значи, не некаква херметична, затворена прича, него као један стално отворен и интересантан простор. Ту се спајају и исток и запад и север и југ. Кад се погледају токови река – од Дунава, преко Тисе, Мориша, Тамиша и Бегеја, то је једна врло интересантна регија. Чак и за ове који из великих градова, из метропола желе да замене буран живот неким мирним, доста се упућују овамо на север. Само да пређу Дунав, само да оду до неког мањег места, до неког викенд насеља и да узму неку викенд кућу или кућицу на селу или поред реке. Сада је нека обнова тог идеала да смо ми у Банату мирни и да нудимо неку представу успореног живота. Ја опет, не бих никог упућивао ни на шта. Свако има право да примети и да сȃм сазнаје и да смешта у своју књигу утисака, којим редоследом доживљава и шта примећује, али ваљда, као и у другим регионима у свету – ја бих тежио томе и да мало копам и испод тог иницијалног да је Банат миран, што каже Мика Антић: “Овде ходаш по небу”. Не види се та граница између неба и земље. Некима изгледамо забачено, некима као центар света. 

Најшира публика памти врло упечатљиву улогу Небојше Глоговца у  филму „Хадерсфилд”. Та улога Раше, човека који пише песме, дата је из једне аутсајдерске позиције. Да ли данас и поезија као жанр делује из те ефемерне,  аутсајдерске позиције?

-  Морам да кажем да се поезија вратила тамо где је увек враћају у временима када људи теже кратком, јасном и поучном тексту који би евентуално могао да им да неку идеју како да данас проведу дан или шта од себе да ураде да олакшају себи живот. Али уметност не служи само томе и песништво није само у томе. Песништво тражи – да се изразим старовременским изразом – једно духовно залагање које данас људи не желе. То не постоји. Духовност је сад сведена на причу о томе јесмо ли религиозни или нисмо. Чекајте, људи, станите, није само то духовност! Духовност је свака људска потреба за разменом осећања и утисака, а ту је поезија непревазиђена и јача од свих. Кад кажу данас: “Ја тражим лаку, једноставну, кратку реченицу која ме упућује на нешто” – то значи да си ти беспомоћан. Да је твој духовни апарат, тај који пропушта импресије, у ствари врло примитиван и сведен. Ако ти имаш проблем са поезијом зато што она некад нема тачку или зарез, некад нема до краја завршену мисао у смислу класичне реченице са уводом, развојем и закључком - зашто је искључујеш? Зашто би себи ускратио дружења са поезијом и покушај да је разумеш? Поезија је само привремено скрајнута, али она је благо које се стално открива.  Добри песници се стално откривају и то – на своју несрећу – врло често не у времену у којем су живели и стварали, него кад прође неко време, па онда неко открије, као испод камена и каже: “Па ово је благо, човече, дигли смо камен, види шта се испод налази”...

 Држите ли да је “Вок он!” и даље Ваш најкомуникативнији роман? 

- Вероватно јесте. Ја верујем да то једно од оних штива у које ће људи лако прстом да упру на део који им се свиђа. Али ја сам га тако намерно и писао и просто верујем да нема никог коме се свиђа све, од прве до последње реченице. С обзиром да је то један прозни колаж, ја сам свесно ишао на то да знам да ће се неком свидети ово парче, неком оно друго; неком оно што личи на причу, неком оно што личи на дневнички запис, неком што личи на путопис, неком оно што личи на некакву изненада написану песму. То је отприлике оно: за сваког по нешто, а за све – ништа (смех).

Немања Савић