UGLJEŠA ŠAJTINAC, KNJIŽEVNIK Kotao koji stalno vri

Podsetimo, ovaj stvaralac je poznat najviše kao dramski pisac, međutim on se pođednako uspešno okušava i u drugim književnim vrstama, kako za odrasle, tako i za dec. Ipak, prema sopstvenom priznaju, nije hiperproduktivan kao pisac. To doziranje napisanog znači ujedno i da meri svaku reč, a kao posledica tog pristupa proizilazi i činjenica da sve njegove knjige imaju dobar ođek kako kod čitalačke publike, tako i kod kritike. Inače, osim što je znan kao književnik, Šajtinac je univerzitetski profesor i predaje dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.  Dobitnik je i niza prestižnih književnih nagrada (Isidora Sekulić, Politikin Zabavnik i dr), ali isto tako su ga neke, poput Ninove, i zaobilazile, iako je više puta bio u užem izboru. 

 Vaša knjiga za decu “Vetruškina ledina” je već u samom naslovu jasno geografski određena, jer je vetruška tipično banatska ptica; potom knjiga “Banatorijum”, pa i ova novija“Koljka i Sašenjka”, oslonjeni su na ovo područje, a iz tog miljea je i drama “Mihajlo Pupin Idvorski”. Banat je, dakle, veliko izvorište Vaše poetike?

–  Kao prvo Banat je jedan pojam koji je teško svesti na nekoliko svojstava. Prvo zato što mislim da je Banat u našoj svesti uvek manji nego što nam se prosto čini i priviđa kad gledamo mapu. Pogotovo ako posmatramo Banat kao jedan kulturni i prostor koji se vrlo dinamično istorijski razvijao za sve narode koji ovde žive; kako smo svi dolazili u ovu pustoljinu, a nema ko ovde nije došao, jer svi smo je naseljavali vekovima. Meni je interesantan Banat kao jedan kotao koji stalno vri. Stalno nešto ispari, nešto se novo ubaci, nešto se tu uvek krčka, susreću se kulture, jezici, običaji, naravi i rekao bih da je to ta strana koja je meni interesantna. Znači, ne nekakva hermetična, zatvorena priča, nego kao jedan stalno otvoren i interesantan prostor. Tu se spajaju i istok i zapad i sever i jug. Kad se pogledaju tokovi reka – od Dunava, preko Tise, Moriša, Tamiša i Begeja, to je jedna vrlo interesantna regija. Čak i za ove koji iz velikih gradova, iz metropola žele da zamene buran život nekim mirnim, dosta se upućuju ovamo na sever. Samo da pređu Dunav, samo da odu do nekog manjeg mesta, do nekog vikend naselja i da uzmu neku vikend kuću ili kućicu na selu ili pored reke. Sada je neka obnova tog ideala da smo mi u Banatu mirni i da nudimo neku predstavu usporenog života. Ja opet, ne bih nikog upućivao ni na šta. Svako ima pravo da primeti i da sȃm saznaje i da smešta u svoju knjigu utisaka, kojim redosledom doživljava i šta primećuje, ali valjda, kao i u drugim regionima u svetu – ja bih težio tome i da malo kopam i ispod tog inicijalnog da je Banat miran, što kaže Mika Antić: “Ovde hodaš po nebu”. Ne vidi se ta granica između neba i zemlje. Nekima izgledamo zabačeno, nekima kao centar sveta. 

Najšira publika pamti vrlo upečatljivu ulogu Nebojše Glogovca u  filmu „Hadersfild”. Ta uloga Raše, čoveka koji piše pesme, data je iz jedne autsajderske pozicije. Da li danas i poezija kao žanr deluje iz te efemerne,  autsajderske pozicije?

-  Moram da kažem da se poezija vratila tamo gde je uvek vraćaju u vremenima kada ljudi teže kratkom, jasnom i poučnom tekstu koji bi eventualno mogao da im da neku ideju kako da danas provedu dan ili šta od sebe da urade da olakšaju sebi život. Ali umetnost ne služi samo tome i pesništvo nije samo u tome. Pesništvo traži – da se izrazim starovremenskim izrazom – jedno duhovno zalaganje koje danas ljudi ne žele. To ne postoji. Duhovnost je sad svedena na priču o tome jesmo li religiozni ili nismo. Čekajte, ljudi, stanite, nije samo to duhovnost! Duhovnost je svaka ljudska potreba za razmenom osećanja i utisaka, a tu je poezija neprevaziđena i jača od svih. Kad kažu danas: “Ja tražim laku, jednostavnu, kratku rečenicu koja me upućuje na nešto” – to znači da si ti bespomoćan. Da je tvoj duhovni aparat, taj koji propušta impresije, u stvari vrlo primitivan i sveden. Ako ti imaš problem sa poezijom zato što ona nekad nema tačku ili zarez, nekad nema do kraja završenu misao u smislu klasične rečenice sa uvodom, razvojem i zaključkom - zašto je isključuješ? Zašto bi sebi uskratio druženja sa poezijom i pokušaj da je razumeš? Poezija je samo privremeno skrajnuta, ali ona je blago koje se stalno otkriva.  Dobri pesnici se stalno otkrivaju i to – na svoju nesreću – vrlo često ne u vremenu u kojem su živeli i stvarali, nego kad prođe neko vreme, pa onda neko otkrije, kao ispod kamena i kaže: “Pa ovo je blago, čoveče, digli smo kamen, vidi šta se ispod nalazi”...

 Držite li da je “Vok on!” i dalje Vaš najkomunikativniji roman? 

- Verovatno jeste. Ja verujem da to jedno od onih štiva u koje će ljudi lako prstom da upru na deo koji im se sviđa. Ali ja sam ga tako namerno i pisao i prosto verujem da nema nikog kome se sviđa sve, od prve do poslednje rečenice. S obzirom da je to jedan prozni kolaž, ja sam svesno išao na to da znam da će se nekom svideti ovo parče, nekom ono drugo; nekom ono što liči na priču, nekom ono što liči na dnevnički zapis, nekom što liči na putopis, nekom ono što liči na nekakvu iznenada napisanu pesmu. To je otprilike ono: za svakog po nešto, a za sve – ništa (smeh).

Nemanja Savić