ЗНАМЕНИТЕ НОВОСАДСКЕ ФАМИЛИЈЕ- ХОРВАТОВИ: Од вештих занатлија до врсних лекара

Хрватског порекла, помађарена по доласку у Нови Сад, са упливом подунавских Немаца и Срба у породичну структуру, Хорватови су Војводина у малом.

 Карактеристично за ову породицу јесте име Јожеф које се, у складу с мађарским обичајем, преносило с генерације на генерацију на мушке потомке. Лоза Хорватових у Новом Саду грана се од Јожефа (1876–1929) који је био војно лице, док се наредна двојица припадника с тим именом посвећују занатима по којима су, између осталог остала упамћена у новосадским круговима.

- Мој отац Јожеф (1937–2023), је пореклом из Новог Сада где му је рођен деда, такође Јожеф, 1876. године, војно лице, који се оженио Даницом Стојаков из Сомбора - каже Олга Хорват, специјалиста клиничке фармакологије и редовни професор Медицинског факултета у Новом Саду.

- Породица мајке мога оца, Олге, потиче из Новог Сада и Панчева. Бака са мајчине стране Мариа Хајду рођена је 1892. године у Новом Саду, а деда Ференц Франстер 1890. у Панчеву. Прадеда Ференц се сели из Панчева у Нови Сад, отвара лимарску радњу и гради кућу у Улици Огњена Прице, у којој на свет долази татина мама Олга 1920, а у истој кући рађа се и мој отац.

Занатлијску каријеру Хорватових започиње Олгин деда Јожеф отворивши самосталну месарску радњу у Железничкој улици у Новом Саду. Њихов живот током Другог светског рата обележен је бројним невољама.

У неким новосадским породицама се још увек порепричава како су Хорватови заслужни што нису завршили у леденом Дунаву 1942. године.

Након ослобођења,  месара Олгиног деде је конфискована, а он је радио до пензионисања у Индустрији меса Венац, данашњој Неопланти.

- Рано детињство мога оца било је безбрижно. Одласци фијакером са  мајком на Штранд, означили су почетак очеве велике љубави према Дунаву, што га је за читав живот чврсто везало за Нови Сад. Временом живот породице постаје много скромнији.

- Тата 1951. године уписује шегртску школу и започиње са учењем граверског заната у Граверској радионици Завртаник која се тада налазила у Темеринској улици, код мајстора Марјана.  Поред свог заната, у младости је гајио још две велике страсти. Једна од њих била је Дунав. 

- Проводио је време у малој дрвеној викендицу на Рибарском острву, где је уживао у дружењу са пријатељима и вожњи килбота, чамца који је тих година био веома популаран на Дунаву. Друга страст му је била кошарка коју је почео да тренира у Еђшегу - прича Олга.

Захваљујући кошарци, као члан тима KK Војводина почетком 60-тих година, Олгин отац одлази у Немачку, али се не враћа кући са осталим играчима него остаје три месеца. Радећи физичке послове, стиче довољно новца да купи свој први опел.

Након изученог заната запошљава се у граверско-печаторезачком предузећу Меркур у Новом Саду. Жељан даљег напретка, 1966. поново одлази у Немачку, где у граверској радњи Stempel-Weeber  проводи две године усавршавајући се.

Носталгија га је вукла назад и враћа се у Нови Сад у ком му због изградње Булевара ослобођења, град откупљује преостали део породичне куће у Огњена Прице  и породица се сели у Улицу Николе Тесле. Ту је отворио 1968. самосталну занатску радњу.

Следеће године жени се Лидијом Ки, која му је представљала значајан ослонац у вођењу занатске радње. Кћерку Аги добијају 1971, садашњег лекара специјалисту офталмолога, запослену у Клиничком центру Војводине,  а 1973. године и Олгу.

Активно је водио  своју занатску радњу на истом месту више од пола века, све до смрти, 2023. године. По речима кћерке Олге, током радног века никад није одустајао од започетог. Увек је уводио новине у посао, био изузетно посвећен даљем напредовању и раду, али је налазио времена за пријатеље и дружење.

Оазу мира у зрелијим годинама представљала му је  викендица на Камењару, где је чувао свој чамац килбот, један од три преостала у Новом Саду.

-Сестра и ја смо од малена васпитаване строго, проводећи сваки летњи распуст радећи у радионици. Усмеравао нас је  да постигнемо највише на нашем професионалном путу дајући нам пуну подршку увек, али истовремено нас уверавајући да треба да останемо да живимо у родном граду.

- Сестра Аги у браку са др Зораном Станчићем 2013. године на свет доноси јединог унука у породици, Виктора. Тата је увек говорио да је он трећа генерација занатлија у Новом Саду у нашој породици. Деда му је био лимар, отац месар, а он гравер. Традиција занатске фамилије није настављена. Иако је свака генерација кренула различитим професионалним путем, оно што заиста повезује породицу као једну целину јесте заједничка посвећеност раду - закључује др Олга Хорват.

Хорватови су једна је од породица које су обухваћене новим циклусом пројекта Издавачке куће Прометеј „Дневници сеоба – записи о новосадским породицама“, чији аутори су  др Гордана Петковић и Корана Боровић.

Зорица Милосављевић