ZNAMENITE NOVOSADSKE FAMILIJE- HORVATOVI: Od veštih zanatlija do vrsnih lekara

Hrvatskog porekla, pomađarena po dolasku u Novi Sad, sa uplivom podunavskih Nemaca i Srba u porodičnu strukturu, Horvatovi su Vojvodina u malom.

 Karakteristično za ovu porodicu jeste ime Jožef koje se, u skladu s mađarskim običajem, prenosilo s generacije na generaciju na muške potomke. Loza Horvatovih u Novom Sadu grana se od Jožefa (1876–1929) koji je bio vojno lice, dok se naredna dvojica pripadnika s tim imenom posvećuju zanatima po kojima su, između ostalog ostala upamćena u novosadskim krugovima.

- Moj otac Jožef (1937–2023), je poreklom iz Novog Sada gde mu je rođen deda, takođe Jožef, 1876. godine, vojno lice, koji se oženio Danicom Stojakov iz Sombora - kaže Olga Horvat, specijalista kliničke farmakologije i redovni profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.

- Porodica majke moga oca, Olge, potiče iz Novog Sada i Pančeva. Baka sa majčine strane Maria Hajdu rođena je 1892. godine u Novom Sadu, a deda Ferenc Franster 1890. u Pančevu. Pradeda Ferenc se seli iz Pančeva u Novi Sad, otvara limarsku radnju i gradi kuću u Ulici Ognjena Price, u kojoj na svet dolazi tatina mama Olga 1920, a u istoj kući rađa se i moj otac.

Zanatlijsku karijeru Horvatovih započinje Olgin deda Jožef otvorivši samostalnu mesarsku radnju u Železničkoj ulici u Novom Sadu. Njihov život tokom Drugog svetskog rata obeležen je brojnim nevoljama.

U nekim novosadskim porodicama se još uvek porepričava kako su Horvatovi zaslužni što nisu završili u ledenom Dunavu 1942. godine.

Nakon oslobođenja,  mesara Olginog dede je konfiskovana, a on je radio do penzionisanja u Industriji mesa Venac, današnjoj Neoplanti.

- Rano detinjstvo moga oca bilo je bezbrižno. Odlasci fijakerom sa  majkom na Štrand, označili su početak očeve velike ljubavi prema Dunavu, što ga je za čitav život čvrsto vezalo za Novi Sad. Vremenom život porodice postaje mnogo skromniji.

- Tata 1951. godine upisuje šegrtsku školu i započinje sa učenjem graverskog zanata u Graverskoj radionici Zavrtanik koja se tada nalazila u Temerinskoj ulici, kod majstora Marjana.  Pored svog zanata, u mladosti je gajio još dve velike strasti. Jedna od njih bila je Dunav. 

- Provodio je vreme u maloj drvenoj vikendicu na Ribarskom ostrvu, gde je uživao u druženju sa prijateljima i vožnji kilbota, čamca koji je tih godina bio veoma popularan na Dunavu. Druga strast mu je bila košarka koju je počeo da trenira u Eđšegu - priča Olga.

Zahvaljujući košarci, kao član tima KK Vojvodina početkom 60-tih godina, Olgin otac odlazi u Nemačku, ali se ne vraća kući sa ostalim igračima nego ostaje tri meseca. Radeći fizičke poslove, stiče dovoljno novca da kupi svoj prvi opel.

Nakon izučenog zanata zapošljava se u graversko-pečatorezačkom preduzeću Merkur u Novom Sadu. Željan daljeg napretka, 1966. ponovo odlazi u Nemačku, gde u graverskoj radnji Stempel-Weeber  provodi dve godine usavršavajući se.

Nostalgija ga je vukla nazad i vraća se u Novi Sad u kom mu zbog izgradnje Bulevara oslobođenja, grad otkupljuje preostali deo porodične kuće u Ognjena Price  i porodica se seli u Ulicu Nikole Tesle. Tu je otvorio 1968. samostalnu zanatsku radnju.

Sledeće godine ženi se Lidijom Ki, koja mu je predstavljala značajan oslonac u vođenju zanatske radnje. Kćerku Agi dobijaju 1971, sadašnjeg lekara specijalistu oftalmologa, zaposlenu u Kliničkom centru Vojvodine,  a 1973. godine i Olgu.

Aktivno je vodio  svoju zanatsku radnju na istom mestu više od pola veka, sve do smrti, 2023. godine. Po rečima kćerke Olge, tokom radnog veka nikad nije odustajao od započetog. Uvek je uvodio novine u posao, bio izuzetno posvećen daljem napredovanju i radu, ali je nalazio vremena za prijatelje i druženje.

Oazu mira u zrelijim godinama predstavljala mu je  vikendica na Kamenjaru, gde je čuvao svoj čamac kilbot, jedan od tri preostala u Novom Sadu.

-Sestra i ja smo od malena vaspitavane strogo, provodeći svaki letnji raspust radeći u radionici. Usmeravao nas je  da postignemo najviše na našem profesionalnom putu dajući nam punu podršku uvek, ali istovremeno nas uveravajući da treba da ostanemo da živimo u rodnom gradu.

- Sestra Agi u braku sa dr Zoranom Stančićem 2013. godine na svet donosi jedinog unuka u porodici, Viktora. Tata je uvek govorio da je on treća generacija zanatlija u Novom Sadu u našoj porodici. Deda mu je bio limar, otac mesar, a on graver. Tradicija zanatske familije nije nastavljena. Iako je svaka generacija krenula različitim profesionalnim putem, ono što zaista povezuje porodicu kao jednu celinu jeste zajednička posvećenost radu - zaključuje dr Olga Horvat.

Horvatovi su jedna je od porodica koje su obuhvaćene novim ciklusom projekta Izdavačke kuće Prometej „Dnevnici seoba – zapisi o novosadskim porodicama“, čiji autori su  dr Gordana Petković i Korana Borović.

Zorica Milosavljević