БИВШИ РАДНИЦИ ЗРЕЊАНИНСКОГ ИПОК-a Две деценије чекају плате из скробаре

Да би дошли до својих некадашњих минималаца, они годинама воде судске спорове пред различитим судовима, којима се још не назире крај.

- У питању су плате који су радници ИПОК-а зарадили, а да им нису исплаћене у периоду од три године пре увођења првог стечаја, односно од 2003. до 2006. године - каже Константин Ранков, зрењанински адвокат који заступа ову велику групу радника.

У време када радницима плате нису исплаћиване, зрењанинска скробара је била у већинском друштвеном власништву, тако да је држава тужена страна.

- За двадесет година, колико траје правна битка радника да добију оно што су зарадили и што им је Уставом загарантовано, ИПОК је прошао кроз неуспешну приватизацију и два стечаја. На крају је из стечаја добио новог власника, а некадашњи запослени још нису успели да добију зарађено - истиче Ранков.

Правни и разни други галиматијаси никако да добију свој крај.

- Велики број радни-ка је 2006. године, од тадашњих власника, чудног конзорцијума од којих су неки због злоупотреба осуђени на затворске казне, уцењен да се под фирмом наводног спасавања ИПОК-а и повратка у погоне, одрекне потраживања заосталих плата. Неки су то учинили, неки нису. Но, како је такав уговор, који је нажалост и оверен у неком тадашњем суду, ништаван, сви они су данас тужиоци и сви очекују исплату онога што им по сваком закону припада - каже Ранков.

На маратонски спор утицала је и чињеница да је ИПОК још једном доживео стечај, па су сви остали судски процеси били у фази мировања, док стечајни поступак није окончан.

-Тек када је завршен стечај и када су у завршној деоби намирени повериоци, спорови су могли да се наставе. Радници ће добити своје плате, само је питање када. Ми смо у тражењу правде прошли све судске инстанце, које су редом одбацивале тужбе радника. На крају смо стигли до Уставног суда и практично његова одлука је прва која је у корист радника. Знали смо да су закон и на крају правда на нашој страни, али то нам је потврдио Уставни суд. Одлука Уставног суда је коначна и обавезујућа. Уставни суд је, што не ради често, наложио судовима како треба да изгледају њихове одлуке. Судови су одлуку прихватили, али на свако њихово решење држава се жали и само одлаже неизбежно - истиче Ранков.

И не само што одлаже неизбежно, него и повећава трошкове, који са сваким рочиштем само расту.

- Радници у просеку потражују између 100.000 и 200.000 динара за те три године, колико нису добијали плату. Када решења постану правноснажна, на то се рачуна и камата. Наравно, ту су и трошкови. Адвокатски трошкови су досад пола милиона динара. Неки од радника су били принуђени да сами уплате доприносе како би могли да остваре пензију. Туже и они да им се врати новац који су платили, јер је обавеза послодавца била да уплаћује здравствени и пензиони допринос. И на те износе ваља додати камату, па се не може знати колико ће на крају коштати овај маратноски спор, закључује адвокат Константин Ранков.

Текст и фото:

Ж. Балабан