ГАЗДЕ СЕ ЗА ГЛАВУ ХВАТАЈУ Само у Београду ових мајстора недостаје бар 500, а коло воде ПРИУЧЕНИ Ученици ЗАНАТ уписују само због дипломе, а нико неће да ради
Да ли вам се некад десило да сте ушли у неки фризерски салон у коме нисте до тада били да набаците свечану фризуру за неку специјалну прилику, а отуда изашли као очерупана кокошка?
Ако сте такве "среће" сигруно сте налетели на неког од приучених фризера који баш нису вешти са маказама и осталим фризерским алатима.
А главни разлог зашто и такви неспособњаковићи добијају прилику да вам "раде о глави" је тај што само у Београду недостаје између 500 и 1.500 школованих фризера.
Према речима Бранислава Бабића, председника Савеза фризера Србије тренутуно постоји велика рупа на тржишту радне снаге што показује податак да у Београду око 500 салона потражује између једног и три фризера.
Проблем постоји пре свега јер је из школе мала излазност деце која хоће да буду фризери. Много деце упијсује ту школу само да би нешто завршили, али без намере да се стварно тим послом и баве. И није више јагма за том школом, а и она деца која је заврше нису заинтересована за посао. Зато нема довољно обучене радне снаге, а и када се раде преквалификације то се ради доста лоше и њих не можете да запослите, јер не знају посао. У овој бранши влада поприличан јавашлук. Свако може да отвори фризерски салон, не мора да има диплому фризера. Салоне отвара онај ко има пара, запошљавају се почетници, а има и оних који обучавају раднике - наглашава Бабић за Курир.
Он истиче да је за решење проблема потребан Закон о занатству којим би се прецизно прописало ко има право и под којим условима да отвори салон, а не да се салони отварају, а самим тим и затварају на сваком ћошку.
Законом би се уредило стање на тржишту, али коме год сам се обраћао нико није надлежан за фризере. Једни тврде да је надлежно Министарство привреде, други да је то Привредна комора Србије и тако у круг, каже Бабић.
Према његовим речима, фризери су били мајстори свог заната када су у салоне улазили као шегрти.
Ученик је прво морао да буде шегрт, па калфа, па на крају да полаже испит за мајстора и да добије диплому. За сваки ниво се полагао испит и тада је било добрих мајстора и било их је доста, присећа се Бабић.
Дневник/Курир
