РЕЗОН Разговор на гробљу новосадске индустрије

На подручју заједничких заблуда, које се забуном назива друштвом, у новије време се мотају специфичне сабласти, рекао би Бела Хамваш. Лако их је препознати. Променили су длаку, али ћуд нису. Исти су као пре 20 година. Уништавање је њихов најбољи и најпоузданији производ. Опет би све продали. Ко сумња нек се прошета Новим Садом.

Препознаће их у њиховом правом обличју свако ко изблиза погледа гробље некадашње индустрије. На сваком кораку су стравични артефакти њихових недела.

Никога не наговорам, али, ишао сам и разговарао са развалинама фабрика затворених у приватизацији. Оне као надгробни споменици сведоче о квалитету економских програма странака и лидера левих либерала и њима блиских десничара. Стенограм оног што су ми повериле је поражавајуће и упозоравајуће сведочанство. 

До уласка у политику некадашње власти, данашњих опозиционара, новосадска индустрија спадала је међу најбоље у Европи. Нестала је за 12 година владавине ДОС-а и њихових симпатизера, који нам се данас поново нуде као економски арханђели. Нисам од оних који рацио утапају у сплину Милете Јакшића, “ствари које су прошле, где су сад оне”. Али, нисам ни од оних који лакомислено сматрају да прошлост није важна. Да је треба заборавити. То је равно самоубиству! 

Нови Сад би се зачас вратио у време од 2000. до 2012. када није имао индустрију. Новосађани који се не информишу на Фејсбуку, Инстаграму и Твитеру, сећају се новосадских праскозорја и поподнева у којима се низ булеваре и улице тискала армија од 30.000 фабричких радника. Већина тих људи је 12 година била на ивици глади. Све до отварања нових фабрика после промене власти 2012.

Победа, ХИНС, Албус, Југоалат, Југодент, Новитет, Новкабел, МОТИНС, Електропорцелан, Венац, Нива, Дунав, НИТ, Неимар, Котекспродукт, Необус, Новосадска млекара, Данубиус, Рафинерија нафте, НОРК, Петар Драпшин, Милан Видак, Арома, Неимар, Новограп, Агрохем... До краја осамдесетих у градској индустрији било је запослено 30.000 људи. Тачније, трећина становништва Новог Сада.

До антибирократске револуције, која је породила идеју приватизације, која ће се у пуној снази реализовати под ДОС-ом, од 2000. до 2012, учешће индустрије у градском БДП-у износило је 45,2 одсто. Друштвени производ по једном запосленом у Новом Саду износио је чак 117 одсто. Новосадски извоз био је вредан 100 милиона долара. Крајем 2012. није га било.

Разорена управна зграда “Неимара”, где се данас башкари “Биг”, из заборава извлачи доказе да су изградили пола Новог Сада. Лимане. Ново насеље. Детелинару. Прича ми да су између 2008. и 2012. све њихове машине, локације, уговорени послови, продати за непуних 1,2 милиона евра. Каже да је нови власник само од препродаје плаца за градњу “Бига” зарадио 15 милиона евра. На власти је тада била Демократска странка. 

Руине “Новкабела” су још гласније. Говоре да је било 6.000 радника. Да су били најбоља фабрика тог типа у Југославији и да су без посла остали док су власт делили садашњи савезници ДСС и ДС. Очерупали су је, за час, као лешину. Агрохем, вероватно најбоља фабрика вештачког ђубрива, продата је, у исто време, једном македонском преваранту. Он је преко оф-шор компанија исисао сав новац, а радницима, уместо плата, оставио дугове. 

Мало је 5.000 карактера, колико имам простора за текст, да побројим све фабрике затворене у време владавине, исто као данас, новцем уједињених десничара и левичара.

Уместо да створе ефикаснију привреду и унапреде финансијско стање државе продали су све што су затекли. Радници, ти обични, ти пристојни, ти честити грађани који су својим производом хранили, облачили, школовали елиту, и омогућавали јој њен узвишени статус, означени су као највећи противници демократског препорода.

У име тога им је бескрупулозно одузето све што су имали, рачунајући и право одлучивања о сопственој судбини. 

Затварање фабрика није њихова једина специјалност. Продали су биоскопе. Књижаре. Издавачке куће. Суверенитет. Државу. Све што је могло да им донесе корист.

Нису знали где су Клиса, Бегеч, Боцке, Товаришево, Ранчево, Мишар, Косанчић... али су добро знали где су Британска Девичанска Острва, Антигва, Маршалска Острва, Маурицијус. Они су врлину заменили за грех.

Да би неко могао бити понижен, неопходно је да прихвати понижење као облик своје егзистенције. За већину грађана то није опција. Прибрани људи унапред знају да су сабласти бескорисне. Увек. И свуда. Треба само упалити светло разума. Он ће показати њихова недела и нечасне планове. Обелоданиће да су и лева и десна опозиција зли дуси који би Србију поново одвели у амбис пропасти. 

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак  за односе с јавношћу)