РЕЗОН Памфлет интелектуалаца и глумаца раскринкао опозицију

Паскал каже „Величина се не исказује одлажењем у једну крајност већ припадањем обема истовремено”. Интелектуално поштење захтева дистанцирање од сваке врсте стереотипа. Ширењем предрасуда служе се само лоши пропагандисти.

О чему је реч? Неколико глумаца и интелектуалаца објавило је политички памфлет, под називом (ПР)оглас. Мада су уверени да би им на садржају штива позавидели Волтер, Русо, Дидро и остали „памфлетисти”, оно по својој суштини више подсећа на оглас и проглас који у потрази за несталом мачком у yaku, потпомогнути ракијом, сачињавају чича Триша и крчмар Винко, чији је најгенијалнији закључак да су мачки, кад стоји, ноге до земље, а кад легне, нису јој до неба.

Било би неприродно очекивати да би такве безгрешне личности будућност земље повериле кохортама петокотобарских отимача. Да би пристале да буду помагачи оних који су 2012. земљу оставили на издисају. У самртном ропцу! Било би још неприродније претпоставити да би своје каријере, имена и дигнитет, до којих јако држе, могли везати уз имена оних који су понизили државу и народ, који су из ње извукли и последњи динар, а из народа исисали последњу трунку живота. Па ипак, јесу. Потписници подржавају странке и политичаре који су од 2000. до 2012. темељно распродали све државне и друштвене ресурсе: биоскопе, књижаре, фабрике, земљу, воду, културу, и отерали близу два милиона људи у потпуну беду.

Кад се све сумира, дође се до закључка да је у питању текст који су писали 2000, 2001, и сваке године до 2012. али нису смели да га објаве. Одлучили су да га објаве сада, јер у Србији данас не влада цензура, као пре 2012, али нису умели да објасне да се односи на бившу власт против које нису смели, или нису хтели да дигну глас. Дође му на исто. То је била симбиоза истомишљеника. То је дух из боце ког ослобађају са више од 12 година закашњења.

Не сећам се да су тражили да се заустави пљачкашка приватизација. Не памтим да су дизали глас кад су армије радника, оставши без посла, обијале прагове институција, које нису хтеле да их заштите. Не сећам се да су се аутори (ПР)огласа побунили након погрома 17. марта 2004. Да су захтевали од државне власти да заштити интересе српског народа на Косову и Метохији и теротиријални интегритет државе. Не сећам се да су 2008. тражили да се поништи проглашење лажне државе Косово. Нико не памти да су се бунили кад је Србија потписала ШП којим је странцима омогућено да постану власници српске земље.

Народ који заборавља своју историју ризикује да му се она понови. Шта би нам се поново десило кад би љубимци аутора (ПР)огласа дошли на власт? Стечајна мафија. Путарска мафија. Приватизациона мафија. Правосудна мафија. Грађевинска мафија. Мафија у култури. Нарко-мафија. И најгора од свих тајкунско-политичарска мафија. И зато терају грађане да забораве. Мисле да је заборав њихова шанса. Да ће моћи изнова да их обману да ће им донети бољи живот. Неће. Како су преварили једном, превариће опет. Превариће увек.

Нико није снажније подржао Вучића, нити тако раскринкао опозицију, и тако прецизно оголио њихове слабости, као (ПР)оглас интелектулаца и глумаца. Кад кажу да је на њима да граде Србију у којој је немогуће да нам се понови збиља у којој су људи потлачени, изопштени, избрисани, понижени, савршено је јасно да мисле на време владавине ДОС-а, и да не желе да се ДОС, у било ком облику, врати на власт. Кад кажу да је (ПР)оглас заједничка борба заснована на лекцијама прошлости, јасном увиду у садаш­њост и, посвећена будућности, у којој треба да докажу какви су и колико их је; и кад кажу да не треба да се ствара нова олигархија - очигледно је да сматрају да странке опозиције, које су, то је лако доказиво, упропастиле Србију и све њене грађане, не заслужују нову прилику да се врате на чело државе.

Истовремено, подржавајући људе с најпогубнијим резултатима, дискредитовали су и себе. Један део јавности је наивно очекивао да ће (ПР)оглас инсистирати да опозиционе странке престану да грађане који другачије мисле етикетирају као сендвичаре без мозга. Да ће с гнушањем одбацити свако настојање да се већинска воља народа прогласи за вољу недостојне, глупе и безвредне масе. Да ће оберучке подржати план СНС-а да свако дете има једнака права, шансе и могућности да успе у животу. И да му се то право не сме одузети само зато што не припада елити, већ долази из радничке класе, која је од 2000. до 2012. године циљано отерана у сиромаштво, да би могли да је држе у страху и да манипулишу њоме. И да је елиминишу као конкуренцију.

Својим текстом стали су уз оне који сматрају да право на успех није универзално. Да су деца богатих паметнија од деце сиромашних. Такво схватање већ 40 година представља доминантну доктрину међу левим либералима, и једним бројем политичара који себе сматрају припадницима елитне деснице. Систем вредности, који промовишу као узвишен и изузетан, није осмишљен да би омогућио просперитет целог друштва, већ ради одбране личних привлегија. Материјални услови су препрека или одскочна даска за добро образовање. Непостојање истих могућности елити обезбеђује преимућство. Али не кроз поштену утакмицу, већ кроз селекцију засновану на класној припадности.

У последњих 11 година професије потписника (ПР)огласа доживеле су процват. Подршка филму порасла је са 90 милиона на 2,3 милијарде динара. Подршка САНУ са 132,2 на 801 милион динара. Buyеt за науку и просвету увећан је са 131 на 340,6 милијарди динара.  Изграђени су и опремљени научни институти, научно-технолошки центри и паркови у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Чачку. Крајем године почиње градња БИО4 кампуса, вредног 290 милиона евра, који ће покривати четири области, биомедицину, биотехнологију, биоинформатику и биодиверзитет. Отворено је 467 фабрика. Просечна плата порасла је на 840 евра. Минималац је са 15.500 повећан на 47.100 динара, а просечна пензија са 230 на 390 евра.

У Србији није дошло ни до једне промене која би могла да смета добронамерном грађанину. Зашто онда смета потписницима (ПР)огласа? Добијају ли мање пара него раније? Не! Напротив. Добијају више! И то је сасвим у реду. Наука и уметност заслужују максималну подршку државе. И та подршка је већа него икад. Њима смета једна друга промена. То што су обични људи добили нов квалитет живота и што имају прилику да се уздигну на лествици друштвене моћи. Што могу себи да обезбеде пристојан живот, а својој деци добро школовање. Они се гнушају тог уздизања „маса”.

Образовање, уметност и наука не постоје да би дискриминисале људе. Србија коју нуде потписници (ПР)огласа и њихови политички партнери није добра. Она не уједињује. Она је противна човеку. Она дели и разједињује. Њихова Србија не нуди радост и успех за све. Она нуди привилегије за елиту. И беду за остатак народа.

Милорад Бојовић

 (Аутор је стручњак за односе с јавношћу)