РЕЗОН Србија не жели и неће да стане

Пише: Милорад Бојовић

Буџет је најјаснији показатељ економије једне земље. Што је економија јача, buyеt је већи. И обрнуто. Не постоји алхемија, макар иза ње стајао и рекламни магнат Драган Ђилас, који је формулу 20 минус 20 одсто успешно доказивао само док је био на власти, која може потврдити да народ боље живи што је држава слабија. Кад држава пропада могуће је само једно - да се појединци обогате отимајући државне ресурсе. Кад држава јача привреда и грађани имају више пара. И то се лако и једноставно може проверити.

Буџет је сачињен од неколико врста прихода, међу којима је порез највећа ставка. Готово 80 одсто buyеta чине порези на доходак грађана, на добит предузећа и порез на додату вредност. Буџет за 2024. годину три пута је већи него буџет из 2012. године. Следеће године држава ће располагати са 2.238 милијарди, док је пре 10 година могла да потроши 824 милијарде. Од тих 2.238 милијарди, порески приходи износе 1.758 милијарди, а 2012. године порески приход износио је свега 678 милијарди динара. То је доказ раста српске економије. Привреда Србије је у неупоредиво бољем стању него пре 11 година. Приход од пореза на добит правних лица шест пута је већи него 2012. године. У 2024. износиће 230 милијарди, а у 2012. остварено је 39,4 милијарди. Порез је најпрецизнији показатељ стандарда грађана. У 2012. порез на доходак износио је 42,3 милијарде. Догодине ће достићи 122,8 милијарди динара. И приходи од ПДВ-а су три пута већи. У 2012. остварено је 362,8, а 2024. достићи ће 908, милијарди динара.

Није било лако вратити наду грађанима Србије. Пуних 12 година, од 2000. до 2012, гомилали смо само поразе. Задуживали се. Али не да би инвестирали, него да би трошили. Да би крпили рупе у buyеtu. Да би могли да исплаћујемо плате и пензије. Дакле, будућност државе и њених грађана стављани су под хипотеку због привилегија и богаћења малог броја људи. Јавни дуг је износио 78 одсто БПД-а, који је вредео 33 милијарде евра. Данас је јавни дуг 51 одсто, а БДП ће достићи 78 милијарди евра. Није било лако вратити људе на посао. Није било лако убедити велике стране компаније да дођу у Србију и отворе своје погоне. Али, фирме су дошле. И то не било које. Не било какве. Нису то били шопинг молови, нити консултантске фирме за продају магле, већ најпоузданије и највеће светске компаније. Континентал, Нидек, Бери Калебо, Хансгрое, Бизерба, ЗФ, Тојо тајерс... Немогуће је побројати свих 467 фабрика. Нема ни потребе.

Сем опозиције, ниједан честит Србин, не би пристао да своју земљу стави у службу личног профита. Они током својих 12 година владавине нису размишљали тако. Било им је логично да државу без реверса изнајме тајкунима и себи и да је очерупају као непријатељска војска. Никад нису знали од чега се треба уздржати, али су знали шта треба уништити.

Зато не треба да јадикују због својих досадашњих пораза. Не треба да очајавају због будућих неуспеха. Увек и свуда куцају на затворена врата. Та врата су сами залупили. Грађани неће да им отворе. Њихово сећање на затварање фабрика, на празне yеpovе и голу пљачку на свим нивоима још је свеже. Још гори као упозоравајућа буктиња опреза.

Грађани вам не верују јер се уздате у силу. Уздате се у страх. Зато претите улицом. Зато сте на улици. Зато разговарате сами са собом. Обраћате се свом одразу у огледалу. Кад кажете грађани, ви не мислите на људе, него на аморфну масу, којој треба одузети наду. Којој треба усадити страх од будућности. Вучић и СНС се уздају у једну другу силу. Силу разума. Силу љубави према својој земљи. Према својим комшијама и суграђанима. Они се боре за људе који су били занемарени дугих 12 година - од 2000. до 2012. И који би опет били занемарени чим би се ви успентрали на власт. Јер ваша дела говоре да вам није битан просперитет грађана већ лично богатство.

Док су грађани за вас безлична маса непознатих сендвичара и ботова, Вучић и СНС знају ко су ти људи. У његовој политици нема поделе на писмене и неписмене. На фенсере и сељаке. На изузетне и неважне. У фокусу Вучићеве политике су радници, пољопривредници, лекари, полицајци, просветни радници, медицинске сесте, полицајци, војници, универзитетски професори, уметници... Ево доказа. Buyеt за културу у 2024. износиће 14,3 милијарди динара, што је такође три пута више него 2012. године. Подршка филмској уметности већа је чак 25 пута. Уместо 90 милиона, колико је износила у 2012, догодине ће бити 2,38 милијарди динара. Подршка високошколском образовању износи 63,4 милијарди динара. Од чега Универзитету у Београду иде 25,8, а, Универзитету у Новом Саду 10,8 милијарди динара. Подршка за младе већа је од четири милијарде динара. Стипендије за младе таленте 1,01 милијарди. Спортске стипендије, награде и признање, 1,5 милијарди. Подршка школовању и усавршавању младих талената 1,05 милијарди, и омладинаска подршка 682 милиона.

Бројеви би били само збир немуштих цифара да нису усмерени на помоћ породици, на подршку мајкама и деци. За прво дете 2012. мајке су добијале 305 евра, а данас 3.181 евра. За друго дете 1.194, а данас 3.869 евра. За треће дете 2012. помоћ је износила 2.149 евра, сада 17.722 евра. А за четврто дете осам пута више. У 2012. помоћ је износила 2.865 евра, а сада скоро 25.000 евра.

Не може се изобличити лице истине. Речи увек имају боју дела на које се односе. Кад бивша власт каже Србија они мисле на своје милионе и милијарде. Ни њихова данашња љубав према држави није искрена, она је производ мрачне жудње за новцем и моћи. Њих неодољиво привлачи оних 2.238 милијарди у buyеtu, да могу као пре 2012. да их преместе у своје yеpovе. Србија је за опозицију посед, а не узвишена вредност. Они мисле на добра која се могу уновчити. Блага која се могу похарати. Кад их слушају, грађани мисле на фабрике које су опљачкали и затворили. На породице које су остале без посла. И не желе да лежу и да се буде с тим страхом. Радије желе да живе са сазнањем да ће им просечне плате врло брзо достићи оних 1.000 евра о којима Вучић прича. И да ће мамографи, скенери и други медицински уређаји наставити да стижу у места у којима опозициони лидери никад нису били, нити планирају да оду.

Грађани неће да се враћају у прошлост. Грађанима се свиђа чињеница да је самосталност кључ српске политике. И желе да тако остане. Привлачи их слобода да о питањима од важности за своју будућност одлучују самостално, без диктата странаца, било са Истока, или са Запада. Свиђа им се чињеница да је Србија успела да устане из пепела. Да је опорављена привреда. Да су добили посао. И свесни су да је време да закорачимо на нови степеник успеха, на ком ће плате бити још веће, где ће бити отворене нове фабрике и обезбеђен посао за све који желе да раде. Србија не жели и неће да стане!

(Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик)