РЕЗОН Добро је да се Србија не креће у правцу у ком су је водили Ђилас и Пајтић

Пише: Милорад Бојовић

Кад је Бојан Пајтић 2016. године изгубио власт, коју је држао уз свега шест одсто подршке, Војводина је била најнеразвијенија регија у Србији. Војвођани Пајтићев пад доживљавају као своје поновно рођење. Исто као што су се 2012. изнова родили грађани у остатку Србије. Из пакленог безнађа у које су оборени током владавине Тадића, Ђиласа, Пајтића и њихових помагача из Демократске странке Србије, закорачили су у сигурност посла у новим фабрикама. Данас посао има 550.000 људи. Исто онолико колико их је отерано на улицу у време политичара који настоје да поново обману грађане тврдећи да су они будућност Србије.

То што данас нуде бирачима је иста будућност коју су им обезбедили током своје 12 година дуге владавине. Затворено је више од 1.000 фабрика. Без посла је остало 800 хиљада људи. Само од 2008. до 2012. отпуштено је близу пола милиона радника. Да их цунами грађанског незадовољства није 2012. склонио с оглоданог и опљачканог трона, до данас од Србије не би остало ништа. Само гола љуштура. Не би остала чак ни застава, пошто су Пајтић и Демократска странка поред катастрофалне политике у односу на Косово и Метохију, здушно радили на успостављању државе Војводине.

Док Пајтић нариче за Војводином коју је предано и посвећно водио у све дубље сиромаштво, Ђилас и његови „финансијски стручњаци” праве фантомску рачуницу о томе колико би пара они, кад би приграбили власт, испумпали из buyеta под изговором да их враћају пензионерима. И куну се да то није њихов предизборни маркетниг него чисто човекољубље. Та лажна забринутост за пензионере имала би минимални смисао да иза рачунице не стоје рекламни маг који је у стечај отерао сопствену странку и син човека који је са својом фирмом „Цес Мекон” уништио српску привреду. У тој фирми је радио и Мирко Цветковић, председник Владе Србије у време кад је без посла остало 500.000 људи, и када је Србија дошла на руб банкрота. Из ње су долазили и многи министри. Контролисали су целу приватизацију и све финансијске токове у земљи. Питам се ко ће грађанима да врати плате и доприносе који им нису исплаћени за време и након приватизације? Ко ће да им врати украдених 12 година? Ко ће да врати 51 милијарду долара које су илегално изнете из Србије од 2001. до 2010. године? Ко ће да врати више од 3.000 друштвених и државних фирми које су продате будзашто и уништене у приватизацији?

По својим размерама и последицама приватизација која је у Србији спроведена од 2000. до 2012. године, разорнија је од Нато бомбардовања 1999. У материјалном и духовном смислу. Бомбардовање грађанима није одузело наду, а ДОС јесте. ДОС је све распродао с циљем да буде уништено. Да странци постану господари. Да купе храну. Да купе нашу земљу. Од четири прокламована циља приватизације није остварен ниједан. Приватизација је успела у само десетак фирми, које су биле успешне и пре продаје.

Србија се до 2012. хвалила својим поразима. Раст БДП-а у првим годинама после 5. октобра, о ком говоре на прагу 2024. године, био је производ распродаје предузећа у приватизацији. Кад више није имало шта да се прода БПД је почео стрмоглаво да пада. Кардинални неуспеси су забележени на свим пољима. У процесу транзиције четвртина становништва је живела у потпуној економској беди. Дакле, близу 1,8 милиона људи било је апсолутна сиротиња. Без посла је била трећина радно способног становништва. Учешће индустрије у БДП-у, 2010. износило је свега 15,9 одсто. Број индустријских радника са 998 хиљада 1990. године, спао је на 312 хиљада 2010.

Незапосленост је износила 29,1 одсто. Далеке 1964. сваки трећи радник имао је плату изнад просека. Пола века касније, 2012, уочи пада ДОС-а с власти, две трећине радника спадало је у сиротињу. Какав преокрет! Какав изврстан резултат! Генијално! Је ли то прогрес који грађанима нуде након избора?

Никада није постојао ни један једини пример да је примена неолибералне доктрине иједној земљи донела позитивне ефекте. Напротив. Привреда је у свакој била потпуно разорена. Дошло је до огромне незапослености. И сиромаштва. Је ли могуће да то нису знали? Је ли могуће да нису израчунали да ће приватизација о којој одлучују тајкуни и странци бити на штету грађана Србије? Није. Знали су! И свесно су преко ноћи распродали и уништили све што је деценијама стварао цео народ.

Тако је изгледао њихов прогрес. Варалица увек рачуна на заборав. Кад критикују инфлацију која је изазвана ратом у Украјини, зашто не кажу да је 2012, након целе деценије њихових успеха, изосила пуних 15 одсто. Да је 800 хиљада људи радило у сивој зони. Да је 2007. потпуно сиромашно било 39,9 одсто радника. Више научних истраживања показује да су до 2012. године, само политичари, mеnayеri и тајкуни, спадали у вишу класу која добро живи. Сви остали су били нижа средња класа, или сиротиња.

Од 2012. године ствари су се окренуле у корист грађана, нарочито радника. Радничка класа, класа која гради и храни једну земљу и која је била развлашћена у корист тајкуна и страних амбасада, доживела је свој нови успон. За 11 година владавине СНС-а просечна плата је порасла за 510 евра. Са Ђиласових и Пајтићевих 330, на 840 евра. Уместо стотина затворених, отворено је 467 фабрика. Уместо повратка у менгеле страних и тајкунских интереса, који гарантују нови пад у сиромаштво, СНС и Вучић нуде наставак политике развоја која ће довести до тога да просечна плата 2027. достигне 1.400 евра. Бивши другари из ДС-а Пајтић, Тадић и Ђилас са својим коалиционим партнерима, слева и здесна, били су и били би повод свих наших несрећа и зато не могу бити инструмент ничије наде. Још мање темељац народне будућности.

Ако се грађани питају зашто још постоје на политичкој сцени, одговор је једноставан. Зато што су 2012. странци заустављени у свом науму потпуног преузимања Србије. И зато већ годинама покушавају да на власт врате све странке бившег ДОС-а и њихове нове партнере који слепо верују у неолибералну доктрину да национална привреда не треба да постоји, а да национална економија није важна. Зато желе да поново развласте раднике, да маргинализују пристојне грађане којима је Вучић вратио право да одлучују о судбини своје земље, могућност да се питају, и могућност да школују своју децу. Србији је 17. децембра потребна победа тих пристојних људи.

(Аутор је стручњак за односе с јавношћу)