REZON Razgovor na groblju novosadske industrije

Na području zajedničkih zabluda, koje se zabunom naziva društvom, u novije vreme se motaju specifične sablasti, rekao bi Bela Hamvaš. Lako ih je prepoznati. Promenili su dlaku, ali ćud nisu. Isti su kao pre 20 godina. Uništavanje je njihov najbolji i najpouzdaniji proizvod. Opet bi sve prodali. Ko sumnja nek se prošeta Novim Sadom.

Prepoznaće ih u njihovom pravom obličju svako ko izbliza pogleda groblje nekadašnje industrije. Na svakom koraku su stravični artefakti njihovih nedela.

Nikoga ne nagovoram, ali, išao sam i razgovarao sa razvalinama fabrika zatvorenih u privatizaciji. One kao nadgrobni spomenici svedoče o kvalitetu ekonomskih programa stranaka i lidera levih liberala i njima bliskih desničara. Stenogram onog što su mi poverile je poražavajuće i upozoravajuće svedočanstvo. 

Do ulaska u politiku nekadašnje vlasti, današnjih opozicionara, novosadska industrija spadala je među najbolje u Evropi. Nestala je za 12 godina vladavine DOS-a i njihovih simpatizera, koji nam se danas ponovo nude kao ekonomski arhanđeli. Nisam od onih koji racio utapaju u splinu Milete Jakšića, “stvari koje su prošle, gde su sad one”. Ali, nisam ni od onih koji lakomisleno smatraju da prošlost nije važna. Da je treba zaboraviti. To je ravno samoubistvu! 

Novi Sad bi se začas vratio u vreme od 2000. do 2012. kada nije imao industriju. Novosađani koji se ne informišu na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru, sećaju se novosadskih praskozorja i popodneva u kojima se niz bulevare i ulice tiskala armija od 30.000 fabričkih radnika. Većina tih ljudi je 12 godina bila na ivici gladi. Sve do otvaranja novih fabrika posle promene vlasti 2012.

Pobeda, HINS, Albus, Jugoalat, Jugodent, Novitet, Novkabel, MOTINS, Elektroporcelan, Venac, Niva, Dunav, NIT, Neimar, Koteksprodukt, Neobus, Novosadska mlekara, Danubius, Rafinerija nafte, NORK, Petar Drapšin, Milan Vidak, Aroma, Neimar, Novograp, Agrohem... Do kraja osamdesetih u gradskoj industriji bilo je zaposleno 30.000 ljudi. Tačnije, trećina stanovništva Novog Sada.

Do antibirokratske revolucije, koja je porodila ideju privatizacije, koja će se u punoj snazi realizovati pod DOS-om, od 2000. do 2012, učešće industrije u gradskom BDP-u iznosilo je 45,2 odsto. Društveni proizvod po jednom zaposlenom u Novom Sadu iznosio je čak 117 odsto. Novosadski izvoz bio je vredan 100 miliona dolara. Krajem 2012. nije ga bilo.

Razorena upravna zgrada “Neimara”, gde se danas baškari “Big”, iz zaborava izvlači dokaze da su izgradili pola Novog Sada. Limane. Novo naselje. Detelinaru. Priča mi da su između 2008. i 2012. sve njihove mašine, lokacije, ugovoreni poslovi, prodati za nepunih 1,2 miliona evra. Kaže da je novi vlasnik samo od preprodaje placa za gradnju “Biga” zaradio 15 miliona evra. Na vlasti je tada bila Demokratska stranka. 

Ruine “Novkabela” su još glasnije. Govore da je bilo 6.000 radnika. Da su bili najbolja fabrika tog tipa u Jugoslaviji i da su bez posla ostali dok su vlast delili sadašnji saveznici DSS i DS. Očerupali su je, za čas, kao lešinu. Agrohem, verovatno najbolja fabrika veštačkog đubriva, prodata je, u isto vreme, jednom makedonskom prevarantu. On je preko of-šor kompanija isisao sav novac, a radnicima, umesto plata, ostavio dugove. 

Malo je 5.000 karaktera, koliko imam prostora za tekst, da pobrojim sve fabrike zatvorene u vreme vladavine, isto kao danas, novcem ujedinjenih desničara i levičara.

Umesto da stvore efikasniju privredu i unaprede finansijsko stanje države prodali su sve što su zatekli. Radnici, ti obični, ti pristojni, ti čestiti građani koji su svojim proizvodom hranili, oblačili, školovali elitu, i omogućavali joj njen uzvišeni status, označeni su kao najveći protivnici demokratskog preporoda.

U ime toga im je beskrupulozno oduzeto sve što su imali, računajući i pravo odlučivanja o sopstvenoj sudbini. 

Zatvaranje fabrika nije njihova jedina specijalnost. Prodali su bioskope. Knjižare. Izdavačke kuće. Suverenitet. Državu. Sve što je moglo da im donese korist.

Nisu znali gde su Klisa, Begeč, Bocke, Tovariševo, Rančevo, Mišar, Kosančić... ali su dobro znali gde su Britanska Devičanska Ostrva, Antigva, Maršalska Ostrva, Mauricijus. Oni su vrlinu zamenili za greh.

Da bi neko mogao biti ponižen, neophodno je da prihvati poniženje kao oblik svoje egzistencije. Za većinu građana to nije opcija. Pribrani ljudi unapred znaju da su sablasti beskorisne. Uvek. I svuda. Treba samo upaliti svetlo razuma. On će pokazati njihova nedela i nečasne planove. Obelodaniće da su i leva i desna opozicija zli dusi koji bi Srbiju ponovo odveli u ambis propasti. 

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak  za odnose s javnošću)