(ФОТО) ДНЕВНИК НА ЛИЦУ МЕСТА Љубав и пажња за најтеже болеснике ЦЕНТАР ЗА ПАЛИЈАТИВНО ЗБРИЊАВАЊЕ НА МИШЕЛУКУ

После тога сам имала још једну операцију и остало ми је око 50 цм црева. Овде сам проходала и угојила се. Уградили су ми порт, а ускоро ћу кући – испричала нам је видно потресена Новосађанка Розалија Струханик.

Ова жена је дуго била на нефрологији и од априла није могла да устане. Имала је и низак притисак, а од како је овде дошла, каже да се потпуно опоравила и стала на своје ноге. Уз њу је свакога дана њен супруг Рајко који каже да је Розалијино стање за њега било шокантно, пошто она никада није боловала.

- Боримо се и надамо се да ћемо да се изборимо. Уз супругу сам свакодневно по три, четири сата, а и кад нисам ту, чујемо се телефоном – испричао је Рајко.

Розалија додаје како јој се плаче од среће када помисли да ће, након свега што је проживела, да иде кући. Њу само брине то што има порт преко којег добија терапију, а игла на порту, на десној страни грудног коша, мора да се мења сваких седам дана. Иначе, Розалија и Рајко се слажу да немају утисак да су у болници, јер атмосфера није класично болничка. Рајко чак каже како се осећа као да је у некој ваздушној бањи: амбијент је као код куће, сви су љубазни, пажљиви, пријатни, брину се о пацијентима…

Атмосфера заиста не подсећа на болницу, јер су пацијентима и њиховим породицама на располагању дневна соба са телевизором, трпезарија… Собе у којима су пацијенти су простране, са фотељама на развлачење поред постеље, како би члан породице могао да се одмори или чак преспава. Имају укупно 50 постеља, а кревети су одвојени параванима, што обезбеђује приватност. Имају тоалете, купаонице, као и две одвојене собе са по једним креветом.

Центар за палијативну негу смештен је у делу некадашње Ковид болнице на Мишелуку, а отворен је почетком августа. До сада је кроз њега прошло око 70 пацијената. Главна сестра Снежана Станић каже како тренутно имају десеторо пацијената, а они се задржавају до две недеље.

- Збрињавамо пацијенте који болују од неизлечивих болести. То што су овде не значи да су им то последњи дани живота, већ им се пружа све што може да живе квалитетно. Ми наиме немамо хосписе, установе у којима тешки болесници бораве до краја живота - испричала је Снежана Станић.

У Центру за палијативно збрињавање ради 45 медицинских сестара и 15 лекара. У свакој смени је ангажовано од пет до седам сестара и од троје до петоро лекара. Снежана Станић наводи како су они на располагању пацијентима 24 сата, све да болесницима ништа не зафали.

Она појашњава да код њих бораве онколошки, неуролошки, ендокринолошки пацијенти, они са деменцијом, као и они који имају кардиоваскуларну слабост, сви како би им се поправило стање. Снежана Станић подсећа да су они део Универзитетског клиничког центра Војводине, преко којег пацијенти и стижу у Центар. Наиме, пацијенти су прво хоспитализовани у некој од клиника УКЦВ, а потом се упућују у Центар за палијативно збрињавање, где имају продужену терапију. Поред оних који у Центру остају до две недеље, имају и пацијенте који долазе на дневну терапију. Најчешће су то они који дуготрајно примају деривате крви.

- Медицинске сестре су пријатељи и део породице сваког пацијента, па тек онда здравствени радници. Особље је прошло едукацију, јер је овде најбитнија емпатија. Сви запослени су анкетирани пре ангажмана, јер је важно да имају љубав према послу и према људима који болују од неизлечиве болести, и да се према њима односе као да је то неко њихов – истакла је Станић.

Пацијенти су различитих година, од оних који су тек постали пунолетни, до за сада најстаријег пацијента који има 87 година. Међу њима има и покретних и полупокретних, па и непокретних људи, а отприлике исти је број мушкараца и жена. Овде добијају сву терапију која им треба и по савету лекара.

- Код нас посете нису ограничене, односно наша врата су отворена за посете 24 сата дневно. Једну ноћ нам је неко куцао мало пре поноћи. Испоставило се да је фамилија донела торту једном пацијенту који је имао рођендан у поноћ – испричала је Снежана Станић.

Свако ко је имао или има тешког болесника у породици, јасно му је какав је значај Центра за палијативну негу. Јер тешким болесницима је, осим терапије, потребна и константна нега, у зависности од типа болести. А у некадашњој Ковид болници на Мишелуку, пацијенти имају и медицински надзор и сталну негу.

Љубица Петровић