(FOTO) DNEVNIK NA LICU MESTA Ljubav i pažnja za najteže bolesnike CENTAR ZA PALIJATIVNO ZBRINJAVANJE NA MIŠELUKU
U Centru za palijativnu negu sam desetak dana. Imam adenokarcinom ovarijuma, debelog i tankog creva. Prvu operaciju sam imala 2021. godine, posle koje mi je ostalo metar i po creva.
Posle toga sam imala još jednu operaciju i ostalo mi je oko 50 cm creva. Ovde sam prohodala i ugojila se. Ugradili su mi port, a uskoro ću kući – ispričala nam je vidno potresena Novosađanka Rozalija Struhanik.
Ova žena je dugo bila na nefrologiji i od aprila nije mogla da ustane. Imala je i nizak pritisak, a od kako je ovde došla, kaže da se potpuno oporavila i stala na svoje noge. Uz nju je svakoga dana njen suprug Rajko koji kaže da je Rozalijino stanje za njega bilo šokantno, pošto ona nikada nije bolovala.
- Borimo se i nadamo se da ćemo da se izborimo. Uz suprugu sam svakodnevno po tri, četiri sata, a i kad nisam tu, čujemo se telefonom – ispričao je Rajko.
Rozalija dodaje kako joj se plače od sreće kada pomisli da će, nakon svega što je proživela, da ide kući. Nju samo brine to što ima port preko kojeg dobija terapiju, a igla na portu, na desnoj strani grudnog koša, mora da se menja svakih sedam dana. Inače, Rozalija i Rajko se slažu da nemaju utisak da su u bolnici, jer atmosfera nije klasično bolnička. Rajko čak kaže kako se oseća kao da je u nekoj vazdušnoj banji: ambijent je kao kod kuće, svi su ljubazni, pažljivi, prijatni, brinu se o pacijentima…
Atmosfera zaista ne podseća na bolnicu, jer su pacijentima i njihovim porodicama na raspolaganju dnevna soba sa televizorom, trpezarija… Sobe u kojima su pacijenti su prostrane, sa foteljama na razvlačenje pored postelje, kako bi član porodice mogao da se odmori ili čak prespava. Imaju ukupno 50 postelja, a kreveti su odvojeni paravanima, što obezbeđuje privatnost. Imaju toalete, kupaonice, kao i dve odvojene sobe sa po jednim krevetom.
Centar za palijativnu negu smešten je u delu nekadašnje Kovid bolnice na Mišeluku, a otvoren je početkom avgusta. Do sada je kroz njega prošlo oko 70 pacijenata. Glavna sestra Snežana Stanić kaže kako trenutno imaju desetoro pacijenata, a oni se zadržavaju do dve nedelje.
- Zbrinjavamo pacijente koji boluju od neizlečivih bolesti. To što su ovde ne znači da su im to poslednji dani života, već im se pruža sve što može da žive kvalitetno. Mi naime nemamo hospise, ustanove u kojima teški bolesnici borave do kraja života - ispričala je Snežana Stanić.
U Centru za palijativno zbrinjavanje radi 45 medicinskih sestara i 15 lekara. U svakoj smeni je angažovano od pet do sedam sestara i od troje do petoro lekara. Snežana Stanić navodi kako su oni na raspolaganju pacijentima 24 sata, sve da bolesnicima ništa ne zafali.
Ona pojašnjava da kod njih borave onkološki, neurološki, endokrinološki pacijenti, oni sa demencijom, kao i oni koji imaju kardiovaskularnu slabost, svi kako bi im se popravilo stanje. Snežana Stanić podseća da su oni deo Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine, preko kojeg pacijenti i stižu u Centar. Naime, pacijenti su prvo hospitalizovani u nekoj od klinika UKCV, a potom se upućuju u Centar za palijativno zbrinjavanje, gde imaju produženu terapiju. Pored onih koji u Centru ostaju do dve nedelje, imaju i pacijente koji dolaze na dnevnu terapiju. Najčešće su to oni koji dugotrajno primaju derivate krvi.
- Medicinske sestre su prijatelji i deo porodice svakog pacijenta, pa tek onda zdravstveni radnici. Osoblje je prošlo edukaciju, jer je ovde najbitnija empatija. Svi zaposleni su anketirani pre angažmana, jer je važno da imaju ljubav prema poslu i prema ljudima koji boluju od neizlečive bolesti, i da se prema njima odnose kao da je to neko njihov – istakla je Stanić.
Pacijenti su različitih godina, od onih koji su tek postali punoletni, do za sada najstarijeg pacijenta koji ima 87 godina. Među njima ima i pokretnih i polupokretnih, pa i nepokretnih ljudi, a otprilike isti je broj muškaraca i žena. Ovde dobijaju svu terapiju koja im treba i po savetu lekara.
- Kod nas posete nisu ograničene, odnosno naša vrata su otvorena za posete 24 sata dnevno. Jednu noć nam je neko kucao malo pre ponoći. Ispostavilo se da je familija donela tortu jednom pacijentu koji je imao rođendan u ponoć – ispričala je Snežana Stanić.
Svako ko je imao ili ima teškog bolesnika u porodici, jasno mu je kakav je značaj Centra za palijativnu negu. Jer teškim bolesnicima je, osim terapije, potrebna i konstantna nega, u zavisnosti od tipa bolesti. A u nekadašnjoj Kovid bolnici na Mišeluku, pacijenti imaju i medicinski nadzor i stalnu negu.
Ljubica Petrović