ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Виноград сади па кућу гради

У Сремским Карловцима, престоници српског виноградарства и винарства, током овог најлепшег и најсвечанијег посла године, уместо шире и рампаша, нудили су бела из текуће бербе, лепе жутозеленкасте боје, кристално бистра, лепих арома и пријатног укуса. Питка, сласна и пуна, очаравајуће свежине, која се и просечном винском зналцу могу „продати” као капљица из прошлогодишње бербе.

И тако пролазе. Нуде се с поносом, и не крије да су скројена применом савремене технолигије и достигнућа струке, стабилизације, филтрације и других мера којима се скраћује природни вински пут. По први пут, у дугој историји, нашег винарења, љубитељи вина нису у стању да уживају у лепоти рампаша, којег Сремци зову и „лудо” вино, ређе и „сиротињски шампањац”, како у Пречанској лексици, каже Павле Малешев: „има неке особине тог цењеног и скупог напитка: Слади, рези, штипа језик и непца, а зна и да заврти главу”.

У лепим новим винаријама у прилици сте да истовремено присуствујете врењу грожђаног сока, који кључа од нестрпљења да грожђане шећере претвори у алкохол, док вам из суседне бачве домаћин точи већ зрело вино. Сврха тог убрзаног стварања мањих количина вина је  да се премости његова тренутна несташица. Многи винари још летос остали су без својих најтраженијих вина: грашца, силе, шардонеа... Неки и месец дана пре нове бербе. А вековно искуство говори да подруми нову бербу дочекају са трећином залиха из prеthodnе, како би биле задовољене жеље купаца до пролећа. Новој берби толико је потребно да сазре за чашу.

Шта је узрок несташици, каква се не памти?

Винари ће вам рећи, да је лањска берба, код нас, а и у ширем окружењу, била веома мала. Грожђе је страдало од сиве плесни (Ботритис цинереа), болести која у дужем периоду вегетације задаје велике муке виноградарима. Јавља се не само у фази шарка и зрења, већ и пре и после цветања винове лозе. Највеће штете од ње су у јесен, када су времена кишна  влажна. А таква су, управо, била лањска. У Срему су се сретали винари из Херцеговине, у потрази за грожђем. Род у Срему сачували су само они који су бербу обавили пре киша.

Главни узрок несташице вина, мањак чокота. Нејасно је зашто се то крије. Србија је одавно жедна вина. Властитом производњом једва да може да задовољи четрдесет посто сунчеве капљице за своје потребе. Држава је то давно препознала и многим својим мерама покушава да потакне садњу винове лозе и градњу нових винарија. све то не наилази на прави ођек.

Осврнућу се само на најновији Споразум о слободној трговини са Кином, којим се отварају велике могућности за више од десет хиљада производа за извоз у пријатељску земљу. Вино је један од њих. Судећи по ођеку на који се овај споразум приказује у медијима, сви наши проблеми са лозом, грожђем и вином су решени проходношћу на кинеско тржиште. Па ми немамо вина да задовољимо ни захтеве Кинеза који бораве и гостују у нашој земљи, чуо сам то ових дана у Сремским Карловцима и Баноштору.

Сећам се недавног сусрета с двојицом дипломата кинеске амбасаде, који су службено посетили једну познату винарију у суботичком крају. С домаћином су разговарали о могућностима извоза његовог вина у Пекинг. Он им је објашњавао да је он мали произвођач, власник породичне винарије и бави се туризмом. Они су на то приметили да они рачунају само на мање количине „пет-шест милиона литара” годишње.

Како другачије тумачити многе шлепере из Молдавије, Румуније, Северне Македоније... који су крстарили сремским путевима ових дана. Пуне грожђа врхунског квалитета у дрвеним гајбама, сложеним и увезанина палетама, у хладњачама, на температури од четири степена Целзијусевих. По ценама нешто мало већим од пола евра. Цена нашег винског грожђа била је око евра.

Је ли то решење да молдавска вина, под именом сремских, добију проходност на кинеско тржиште.

Неће може!