VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Vinograd sadi pa kuću gradi

U Sremskim Karlovcima, prestonici srpskog vinogradarstva i vinarstva, tokom ovog najlepšeg i najsvečanijeg posla godine, umesto šire i rampaša, nudili su bela iz tekuće berbe, lepe žutozelenkaste boje, kristalno bistra, lepih aroma i prijatnog ukusa. Pitka, slasna i puna, očaravajuće svežine, koja se i prosečnom vinskom znalcu mogu „prodati” kao kapljica iz prošlogodišnje berbe.

I tako prolaze. Nude se s ponosom, i ne krije da su skrojena primenom savremene tehnoligije i dostignuća struke, stabilizacije, filtracije i drugih mera kojima se skraćuje prirodni vinski put. Po prvi put, u dugoj istoriji, našeg vinarenja, ljubitelji vina nisu u stanju da uživaju u lepoti rampaša, kojeg Sremci zovu i „ludo” vino, ređe i „sirotinjski šampanjac”, kako u Prečanskoj leksici, kaže Pavle Malešev: „ima neke osobine tog cenjenog i skupog napitka: Sladi, rezi, štipa jezik i nepca, a zna i da zavrti glavu”.

U lepim novim vinarijama u prilici ste da istovremeno prisustvujete vrenju grožđanog soka, koji ključa od nestrpljenja da grožđane šećere pretvori u alkohol, dok vam iz susedne bačve domaćin toči već zrelo vino. Svrha tog ubrzanog stvaranja manjih količina vina je  da se premosti njegova trenutna nestašica. Mnogi vinari još letos ostali su bez svojih najtraženijih vina: grašca, sile, šardonea... Neki i mesec dana pre nove berbe. A vekovno iskustvo govori da podrumi novu berbu dočekaju sa trećinom zaliha iz prethodne, kako bi bile zadovoljene želje kupaca do proleća. Novoj berbi toliko je potrebno da sazre za čašu.

Šta je uzrok nestašici, kakva se ne pamti?

Vinari će vam reći, da je lanjska berba, kod nas, a i u širem okruženju, bila veoma mala. Grožđe je stradalo od sive plesni (Botritis cinerea), bolesti koja u dužem periodu vegetacije zadaje velike muke vinogradarima. Javlja se ne samo u fazi šarka i zrenja, već i pre i posle cvetanja vinove loze. Najveće štete od nje su u jesen, kada su vremena kišna  vlažna. A takva su, upravo, bila lanjska. U Sremu su se sretali vinari iz Hercegovine, u potrazi za grožđem. Rod u Sremu sačuvali su samo oni koji su berbu obavili pre kiša.

Glavni uzrok nestašice vina, manjak čokota. Nejasno je zašto se to krije. Srbija je odavno žedna vina. Vlastitom proizvodnjom jedva da može da zadovolji četrdeset posto sunčeve kapljice za svoje potrebe. Država je to davno prepoznala i mnogim svojim merama pokušava da potakne sadnju vinove loze i gradnju novih vinarija. sve to ne nailazi na pravi ođek.

Osvrnuću se samo na najnoviji Sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom, kojim se otvaraju velike mogućnosti za više od deset hiljada proizvoda za izvoz u prijateljsku zemlju. Vino je jedan od njih. Sudeći po ođeku na koji se ovaj sporazum prikazuje u medijima, svi naši problemi sa lozom, grožđem i vinom su rešeni prohodnošću na kinesko tržište. Pa mi nemamo vina da zadovoljimo ni zahteve Kineza koji borave i gostuju u našoj zemlji, čuo sam to ovih dana u Sremskim Karlovcima i Banoštoru.

Sećam se nedavnog susreta s dvojicom diplomata kineske ambasade, koji su službeno posetili jednu poznatu vinariju u subotičkom kraju. S domaćinom su razgovarali o mogućnostima izvoza njegovog vina u Peking. On im je objašnjavao da je on mali proizvođač, vlasnik porodične vinarije i bavi se turizmom. Oni su na to primetili da oni računaju samo na manje količine „pet-šest miliona litara” godišnje.

Kako drugačije tumačiti mnoge šlepere iz Moldavije, Rumunije, Severne Makedonije... koji su krstarili sremskim putevima ovih dana. Pune grožđa vrhunskog kvaliteta u drvenim gajbama, složenim i uvezanina paletama, u hladnjačama, na temperaturi od četiri stepena Celzijusevih. Po cenama nešto malo većim od pola evra. Cena našeg vinskog grožđa bila je oko evra.

Je li to rešenje da moldavska vina, pod imenom sremskih, dobiju prohodnost na kinesko tržište.

Neće može!