НЕКАДА НАЈЧУВАНИЈА ТАЈНА СФРЈ Ово инжењерско чудо је годинама било заборављено, а онда је један филм ПРОМЕНИО СВЕ (ВИДЕО)
Звучи као део филма о Џејмсу Бонду, али огромна ваздушна база уклесана у планинама између БиХ и Хрватске током хладног рата постала је туристичка атракција.
Створена да буде отпорна на све, па и на нуклеарни напад, подземна авионска база у Жељави ипак је издахнула кад и Југославија, а неколико деценија касније њени су чађави ходници полигон за (аван)туристе.
У своје златно доба та је база, чије је грађење наредио Јосип Броз Тито у километрима дугим тунелима могла да примити десетине МиГ-ова 21 совјетске производње. У сваком је тренутку имала довољне резерве воде, ваздуха и струје, обезбеђене с четворо бетонских врата тешким 100 тона.
Око ње пет писта за слетање протезало се и у Хрватску.
- Био је то прави подвиг - присећа се бивши пилот Мирсад Фазлић, који је осамдесетих готово 10 година радио у тој војној бази. - Била је опремљена најбољом војном и цивилном технологијом.
Кад је Југославија ишчезла у рату почетком деведесетих, војна база је уништена. - Све је спаљено - прича пилот. - Остали су само тунели и зидови.
У наредним је годинама база била заборављена и привлачила тек покојег туристу у потрази за југословенском оставштином.
А онда је 2016. године један филм све променио. Војна база у Жељави послужила је за снимање филма „Хоустон, Wе Хаве а Проблем!“ словеначког редатеља Жиге Вирца и (поново) постала позната.
Процењује се да отад њене мрачне ходнике, огромне просторије и опрему нагрижену рђом посети 150.000 туриста годишње.
Локални званичници улажу напоре да би барем део од више стотина хиљада туриста који хрле у оближњи Национални парк Плитвичка језера уз добар маркетинг привукли к себи. У Жељави се већ одржавају аутомобилске трке, а сматрају и да би била савршено место за фестивале, серверске собе или чак Музеј хладног рата.
Док се то не оствари, туристи са светиљком у руци лутају влажним ходницима и настоје да воде рачуна о томе куда ће закорачити.
- Ради се о инжењерском чуду и сулудо је да стоји заустављено у времену - са заносом говори загребачки фотограф Ангело Вираг. Његов рођак из Перта у Аустралији диви се тој „дивљој инфраструктури, аутентичној, нетакнутој већ 30 година“.
Хамдија Месић из оближњег Бихаћа везан је за то велико здање, „остављено на милост и немилост времену".
- Такво нешто не постоји нигде другде - рекао је.
Ентузијаста за авионе нада се да ће то место поново заживети као писта. Заговара да се две писте на подручју Босне обнове, а сан му је да ту види аеродром за пилоте аматере.
- Свиђа ми се баш какво јесте јер нису свуда табле које вам говоре куда ићи и шта видети - објашњава Мариа Морено, 33-годишња шпанска дизајнерка интеријера и додаје да би то место „изгубило свој шарм кад би постало туристичка атракција“.
(Хина)