НИНИНЕ МУСТРЕ: Чекајући себе

Фото: privatna arhiva

На почетку сваке сезоне у послу којим се бавим већи део свог живота, постављају се слична питања: Хоће ли бити неких промена? Ако их буде, хоће ли бити набоље? Како ће се ове године поставити програмска шема? Хоћемо ли нашој ТВ станици најзад вратити стару славу? Примећујем из године у годину да чекамо да неко дође и да нешто промени.

Тај не баш успешан рецепт примењујемо скоро сви у свакодневном животу. Већина нас (барем људи у мом окружењу) жалимо се да се ствари не мењају на боље, да је све теже живети по мери нормалног човека, да немамо услове, да нас неки тамо спутавају. Од када се трудим да изађем из тог шаблона, много ми се тога у животу променило на боље. Не ратујем више са ветрењачама кријући се иза тих истих ветрењача, него прихватам околности на које не могу да утичем, а здушно се трудим да мењам оно што могу.

Проучавам која су то уверења која сам наследила од својих родитеља, а и других ближих и даљих предака и настојим да та уверења променим, да их поништим ако ми више нису од користи, или да их упрегнем ако могу да донесу неки бољитак. Најважније од свега је да их откривам, постајем их свесна и на основу те свести реагујем даље.

Рецимо, обоје родитеља одрасли су у великом сиромаштву и у осећају потлачености под неким „важнијим“, „срећнијим“ и „успешнијим“ људима и „недостижним“ институцијама. Тата је временом развио однос ниподаштавања према њима, а мама некако превише подређен, а обоје су задржали горчину коју су често испољавали. Оно што им је такође било заједничко јесте снажна потреба да за бројне успехе па и подвиге које су постигли добију признања баш од стране таквих људи.

Открила сам да сам од обоје „покупила“ нека од тих уверења, као и веома изражену контрадикторну потребу да оспорим ауторитет ако увидим да нема реалног покрића за свој положај, а да ипак очекујем неко признање за свој учинак баш од таквог ауторитета. Већ само освешћивање те моје чудне природе помогло ми је да муњевитом брзином иступим из зачараног круга и почнем сама да вреднујем себе и своје напоре да урадим нешто добро и квалитетно што ће имати позитиван учинак на људе око мене, јер то је мотив који ме иначе води кроз живот. Од тада се све мења у мом животу и када се сагледа шира слика, мења се на боље иако и даље има успона и падова, с тим што су падови безболнији и поучнији него раније.

И баш као што би се могло и очекивати, околности се такође мењају набоље. Појављују се људи – ауторитети са покрићем, али и нове прилике са неочекиваних страна у којима баш оне вредности које код себе видим и све више ценим могу да дођу до изражаја и направе промену какву прижељкујем. Бескрајно уживам у овој чудесној игри званој живот од када озбиљније ценим сопствене вредности и ослањам се управо на њих, а не на нечији суд о њима.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com