НИНИНЕ МУСТРЕ: Безусловно
Може, али под једним условом. Реченица од које ми не буде добро чим је чујем. Није ни битно о чему се ради нити да ли је изговорена у шали. Верујем да се једна од погубности друштва у којем тренутно живимо налази управо у тој реченици.
Све нешто условљавамо: како радимо, како комуницирамо, како волимо, како се опходимо према себи и према свету око себе. Наилазила сам на многа условљавања код себе: бићу срећна под условом да овог лета одем на море; бићу задовољна под условом да ме поштују моји надређени; могла бих тако још дуго да ређам сопствене изјаве које сам до недавно изговарала, да ми из данашњег угла не звуче толико смешно и поражавајуће да ме је срамота да их делим ту са вама. У међувремену сам научила да вежбањем захвалности на ситницама које већ чине мој живот, тај свој живот свакодневно обогаћујем, па ситнице постају све крупније, а ја све захвалнија и радоснија.
Свакодневним вежбањем свог фокуса и свесне пажње, а што постижем једноставним обраћањем пажње на своје дисање, успевам да у околностима све луђег света око себе проналазим безброј разлога за радост, задовољство и уживање у животу. Ништа мудро из тога не би произашло да нисам научила да примећујем и ону другу, тамну страну свега, па и сопствене личности, али само да бих сачувала опрез, а не да бих на то усмеравала сву своју пажњу. Умирање блиских особа, тужне судбине људи око мене, неприхватљиво понашање особа са којима делим стварност, за све то имам све више разумевања и прихватам то као неминовност на коју не могу да утичем.
Љута сам када верујем да имам разлога да се љутим, али свесно проживљавам тај осећај без да бацам дрвље и камење на онога ко је био само окидач да нека љутња изађе из мене када јој је дошло време за то. Моја љутња је увек само моја љутња, а шта је узрок који ју је изазвао, то у главном нема много везе са особом која је била само „гласник“ како то лепо каже Мајкл Браун у фантастичној књизи „Процес присутности“.
Некада сам мислила да свет постаје све гори, али заправо се ради о томе да сада много брже и масовније видимо оно што су некада биле закулисне радње. Велови падају, кулисе се отварају и на мени је да не јурим на позорницу и шамарам глумце због неприхватљивог понашања, него да у себи откривам болна места у која ме својим улогама дирају и да свесним дисањем ослобађам накупљене боли, страхове и љутње, безусловно волећи свој живот и све оно што ми свакодневно доноси у стварност. Врло ослобађајући осећај који доноси много радости. Предлажем да и сами пробате.