НИНИНЕ МУСТРЕ: Односи
У животу је важно гајити добре односе. О томе смо сви учили где год да смо били и чиме год да смо се бавили. Јасно нам је к'о дан. Зато се трудимо да гајимо добре односе с родитељима, са децом, са партнерима, са пријатељима, са колегама…
Али мало нас је ко учио да је најважнији однос онај са собом иако од њега све почиње, и све се ту завршава. Али мало нас је ко учио да је најважнији однос онај са собом иако од њега све почиње, и све се ту завршава. Не мислим при томе на ову помаму уздизања сопственог ега који нас ставља изнад свих, како већ многи данашњи родитељи васпитавају своју децу. Мислим на онај суштински однос са собом, онај који нас тера да себе боље упознајемо, да се пажљиво посматрамо, да се негујемо и да себи опраштамо схватајући грешке као прилике за учење и трудећи се да свакога дана будемо малчице бољи од себе јуче. О томе слабо учимо, увидела сам то ових последњих деценија, трудећи се да са собом остварим мало бољи однос него што сам га имала. Као особа која је већи део живота настојала да удовољи другима, могу из свог искуства да кажем доста о овој теми.
Докле год сам се трудила да друге ставим испред себе, у суштини несвесно се надајући да ћу тако добити њихову пажњу, љубав, подршку, признање… стално сам имала осећај да ми није узвраћено, да нисам добила пажњу, љубав, подршку, признање које сам мислила да заслужујем. А подсвесно нисам ни мислила да заслужујем, јер да јесам, не бих себе стављала иза других. Као мајка која све даје деци а себе до крајњих граница издржљивости угрожава и онда деца имају „све“ али немају мајку која је испуњена, расположена, а иза њеног „нека, нека је њима добро“ стоји у подсвести велика туга и разочарање које се одражава на њен и на живот целе породице. А нико, поготово она не разуме због чега се тако осећа, кад је њој заиста најважније да деца буду срећна. Када почне да гради отворенији искренији однос са собом, онда полако налази меру између давања и прихватања и ствари се доводе у ред. Има наравно и оних којима ођедном „пукне“ па се удаље када се деца осамостале, па се отуђе, што је наравно друга крајност у коју се одлази из ега и опет никоме не доноси добро.
Мени се догодило да откада према себи имам пријатељски, отворен и радознао однос, и други односи су почели да се мењају. Од када сама себи одајем признање за нешто што постигнем, стигну признања и од других, мада ми њихов значај није као што је некада био, тачније, и без њих се осећам добро. Од када прихватам себе овакву каква јесам свесна да увек има шта да се побољша, од тада у животу имам много помирења са различитим околностима, људима, догађајима, и буквално из дана у дан видим како се ствари мењају. И када се мењају на горе, покаже се касније да је то била само једна фаза општег побољшања. Градећи добар однос са собом, све сам боља са целим светом.
Нина Мартиновић Армбрустер