NININE MUSTRE: Bezuslovno
Može, ali pod jednim uslovom. Rečenica od koje mi ne bude dobro čim je čujem. Nije ni bitno o čemu se radi niti da li je izgovorena u šali. Verujem da se jedna od pogubnosti društva u kojem trenutno živimo nalazi upravo u toj rečenici.
Sve nešto uslovljavamo: kako radimo, kako komuniciramo, kako volimo, kako se ophodimo prema sebi i prema svetu oko sebe. Nailazila sam na mnoga uslovljavanja kod sebe: biću srećna pod uslovom da ovog leta odem na more; biću zadovoljna pod uslovom da me poštuju moji nadređeni; mogla bih tako još dugo da ređam sopstvene izjave koje sam do nedavno izgovarala, da mi iz današnjeg ugla ne zvuče toliko smešno i poražavajuće da me je sramota da ih delim tu sa vama. U međuvremenu sam naučila da vežbanjem zahvalnosti na sitnicama koje već čine moj život, taj svoj život svakodnevno obogaćujem, pa sitnice postaju sve krupnije, a ja sve zahvalnija i radosnija.
Svakodnevnim vežbanjem svog fokusa i svesne pažnje, a što postižem jednostavnim obraćanjem pažnje na svoje disanje, uspevam da u okolnostima sve luđeg sveta oko sebe pronalazim bezbroj razloga za radost, zadovoljstvo i uživanje u životu. Ništa mudro iz toga ne bi proizašlo da nisam naučila da primećujem i onu drugu, tamnu stranu svega, pa i sopstvene ličnosti, ali samo da bih sačuvala oprez, a ne da bih na to usmeravala svu svoju pažnju. Umiranje bliskih osoba, tužne sudbine ljudi oko mene, neprihvatljivo ponašanje osoba sa kojima delim stvarnost, za sve to imam sve više razumevanja i prihvatam to kao neminovnost na koju ne mogu da utičem.
Ljuta sam kada verujem da imam razloga da se ljutim, ali svesno proživljavam taj osećaj bez da bacam drvlje i kamenje na onoga ko je bio samo okidač da neka ljutnja izađe iz mene kada joj je došlo vreme za to. Moja ljutnja je uvek samo moja ljutnja, a šta je uzrok koji ju je izazvao, to u glavnom nema mnogo veze sa osobom koja je bila samo „glasnik“ kako to lepo kaže Majkl Braun u fantastičnoj knjizi „Proces prisutnosti“.
Nekada sam mislila da svet postaje sve gori, ali zapravo se radi o tome da sada mnogo brže i masovnije vidimo ono što su nekada bile zakulisne radnje. Velovi padaju, kulise se otvaraju i na meni je da ne jurim na pozornicu i šamaram glumce zbog neprihvatljivog ponašanja, nego da u sebi otkrivam bolna mesta u koja me svojim ulogama diraju i da svesnim disanjem oslobađam nakupljene boli, strahove i ljutnje, bezuslovno voleći svoj život i sve ono što mi svakodnevno donosi u stvarnost. Vrlo oslobađajući osećaj koji donosi mnogo radosti. Predlažem da i sami probate.
