УЗБЕКИСТАНСКА БУХАРА БИЛА ПРАВА ПРЕСТОНИЦА НАУКЕ Бисер на путу свиле
У Самарканду смо схватили да су и гориво и таксији јефтини. Схватили смо и да ултрабрзи возови (узбекистански „Соко“ креће од Ташкента, зауставља негде у пустињи Кизил-Кум и зове „Афросијаб“, по старом имену Самарканда) и пруге које су градила Шпанци, немају довољно композиција да би имали честе поласке, па се карте купују доста унапред. Уз помоћ власнице хотела, решили смо да идемо таксијем, линијским - четири сата вожње између два најважнија града Пута свиле. На аутобуској станици вас опколе линијаши (ниједан није прави таксиста) и онда се цењкате. Наша срећа што нас је било четворо, па је брзи полазак загарантован, имамо „кеца у рукаву“ и остварујемо добру цену. Овај сценарио се понавља даље на нашем епском путешествију.
Елем, како је Самарканд зелен и пољопривредни, одлазак на запад нас приближава ономе што смо и очекивали од Узбекистана. Зелена степа лагано постаје све сувља, растиње све ређе, и на крају жито постаје златно, температура виша, а појавила се полупустиња.
Узбекистанце поноснима чини посебно што су, у мрачном средњем веку Европе, били центар науке. Додуше, нису баш били Узбеци него перијски народи с којима су се косооки туркијски стопили да створе данашње Узбеке, али не мари. Одавде је чувени медицинар Авицена, или Ибн-Сина, отац савремене медицине. Узбекистанци у школама уче да без њих не би било савремене Европе, и у праву су, јер су и други научници управо били одавде кад је у Европи све било замрло.
You хаве Узбек фаце! - каже жена која продаје традиционалне бухарске кошуље на Тргу Регистан. You тоо! - показује на Јовану. Затим прстом на Славка и Цвелета: Еуропа, Еуропа; па мене и Јовану: Узбекистан, Узбекистан. Бухарска традиционална кошуља за 950 динара? Може! Као да носите паучину, толико је лагана, а хлади на врућини. А и свима се свидела одмах на друштвеним мрежама. Волим земље где могу да будем импулсивни купац.
Стари град је велико изненађење - огроман је! И савршено очуван, много пространији од Самарканда, који је много више царски, социјалистички и подсећа на Србију. Овде видите магију Оријента. Сав је од окер цигала, а зграде су саврешно реновиране и не зна се шта је оригинално, а шта реконсзруисано, али не мари. Овако је веома лако замислити како је изгледала станица у пустињи за караванџије. Све је лепо и све је лепше и лепше иза угла, како коју улицу пролазимо, све нам је импресивније: комплекс Пои-Калон са медресама и минаретима, фасцинантно осветљен ноћу, јесте такав да мами уздахе. Овде су у СССР снимали филмове „1001 ноћ“, „Шехерезада“, „Алибаба и 40 разбојника“, а цео трг враћа у бајку и детињство. Такође, град је хипстерски упеглан као дестинација у Шпанији.
У Qabi-Hauzu, центру свега, статуа легендарног јунака из комичних прича, Насрадина Hoyе, за кога се верује да је рођен у Бухари. Мали човек, или како би Торбица рекао, „мали мрав“, који својим бритким умом, као спадало и наивац, надмудри власт – савршен лик за дизање морала у деспотијама. Сећам се прича о њему из нижих разреда осмољетке. Највероватније је лик створен по историјској личности која је живела у 13. веку на Средњем истоку. У турском граду Акшехиру где је Насрадин умро, се сваке године од 5. до 10. јула одржава фестивал посвећен њему. Турци ће испричати да је рођен у Турској, али немојте на то ни да помислите у Бухари. Чак и статуа има узбечко лице, са укошеним очима и јаким јагодицама.
Налазимо се са rikšayijom под Qabi-Hauza i после цењакања, узимамо рикшу. Возач нам обећава за сат и по све знаменитости града, њих пет. Успут пушта највеће хитове узбекистанске, руске и турске музике, и једну нашу песму, која се савршено уклапа. Занимљиво да се у оквиру Чесме налазе мошти Јова, старозаветног великомученика који је трпео Јахвеова мучења без хропца и остао веран и убеђен у Божју доброту. Муслимани га зову Ајуб или Ејуб (или чак Ејуп), а католици и протестанти Јоб. Прилично је далеко од своје домовине, али ту је. Чор-Минор је још једно чудо – има четири минарета – „чор“ - четири на tayičkom, „минор“ - минарет, али то је само привидно – три торња су складишта, а један степениште за кров.
Бухарски Арк је масивна тврђава првобитно изграђена и окупирана око 5. века нове ере. Невероватно је велика. Сви говоре руски свуда, лако се снаћи. Чак и наши сапутници који говоре само српски, успевају да се снађу са локалцима, који вешто примећују да је српски сличан руском, знају да смо Словени, а неки кажу, још прецизније, „па српски је још сличнији украјинском“. Тачно, од језика бившег СССР, с којима су се Узбеци срели, украјински и белоруски су нам најсличнији. Испред старе yamijе Боло Хауз, из 17. века, са типичним дрвеним стубовима срећемо једног старијег господина који ме слика. И с којим сам се на руском испричао о СССР и СФРЈ, коју, као и сви овде веома воли. Био је у Југославији и смеши се. Тито, било добро некад. Да, било некад.
Лепо је што је СССР, а касније и независни Узбекистан, учинио пуно на рестаурацији градова са Пута свиле – примењују се старе технике глазирања, свака се плочица ради ручно, и градови добијају стари сјај. На крају крајева, у срцу Евроазије и немате зашто доћи ако нема ушминканих туристичких дестинација. Свуда смо били јако популарни зато што смо из Србије јер им је то земља коју сматрају пријатељском. Често су ме побркали са: Израелцем, Шпанцем, Татарином, Русом, а пар пута и са локалцима (можда су мислили да сам, због руског, мешанац Узбека и Рускиње или обратно, што је још чешће).
Градом доминира ћирилица (Узбеци користе и латиницу, као Срби), а Таџици су доминантна нација, што се види по индоевропским физиономијама. Мање је косооких, туркијских лица. Неугодна ствар у односима Узбека и Tayika је да је Стаљин из неког разлога етнички tayičkе територије припојио Узбекистану, па је и гроб Исмаила Сомонија (Саманија), оца tayičkе нације, и сам град Бухара, иако 70 одсто tayički, у Узбекистану.
На крају, али не најмање важно – храна! Обавезно пробати плов или њихов пилав, а бухарски се зове ош софи. Нема га у ресторанима после 14 часова јер је претежак, а у њега иду и суве грожђице и овчетина.
Текст и фото: Жикица Милошевић