UZBEKISTANSKA BUHARA BILA PRAVA PRESTONICA NAUKE Biser na putu svile

Elem, kako je Samarkand zelen i poljoprivredni, odlazak na zapad nas približava onome što smo i očekivali od Uzbekistana. Zelena stepa lagano postaje sve suvlja, rastinje sve ređe, i na kraju žito postaje zlatno, temperatura viša, a pojavila se polupustinja.

Uzbekistance ponosnima čini posebno što su, u mračnom srednjem veku Evrope, bili centar nauke. Doduše, nisu baš bili Uzbeci nego perijski narodi s kojima su se kosooki turkijski stopili da stvore današnje Uzbeke, ali ne mari. Odavde je čuveni medicinar Avicena, ili Ibn-Sina, otac savremene medicine. Uzbekistanci u školama uče da bez njih ne bi bilo savremene Evrope, i u pravu su, jer su i drugi naučnici upravo bili odavde kad je u Evropi sve bilo zamrlo.

You have Uzbek face! - kaže žena koja prodaje tradicionalne buharske košulje na Trgu Registan. You too! - pokazuje na Jovanu. Zatim prstom na Slavka i Cveleta: Europa, Europa; pa mene i Jovanu: Uzbekistan, Uzbekistan. Buharska tradicionalna košulja za 950 dinara? Može! Kao da nosite paučinu, toliko je lagana, a hladi na vrućini. A i svima se svidela odmah na društvenim mrežama. Volim zemlje gde mogu da budem impulsivni kupac.

Stari grad je veliko iznenađenje - ogroman je! I savršeno očuvan, mnogo prostraniji od Samarkanda, koji je mnogo više carski, socijalistički i podseća na Srbiju. Ovde vidite magiju Orijenta. Sav je od oker cigala, a zgrade su savrešno renovirane i ne zna se šta je originalno, a šta rekonszruisano, ali ne mari. Ovako je veoma lako zamisliti kako je izgledala stanica u pustinji za karavandžije. Sve je lepo i sve je lepše i lepše iza ugla, kako koju ulicu prolazimo, sve nam je impresivnije: kompleks Poi-Kalon sa medresama i minaretima, fascinantno osvetljen noću, jeste takav da mami uzdahe. Ovde su u SSSR snimali filmove „1001 noć“, „Šeherezada“, „Alibaba i 40 razbojnika“, a ceo trg vraća u bajku i detinjstvo. Takođe, grad je hipsterski upeglan kao destinacija u Španiji.

U Qabi-Hauzu, centru svega, statua legendarnog junaka iz komičnih priča, Nasradina Hoye, za koga se veruje da je rođen u Buhari. Mali čovek, ili kako bi Torbica rekao, „mali mrav“, koji svojim britkim umom, kao spadalo i naivac, nadmudri vlast – savršen lik za dizanje morala u despotijama. Sećam se priča o njemu iz nižih razreda osmoljetke. Najverovatnije je lik stvoren po istorijskoj ličnosti koja je živela u 13. veku na Srednjem istoku. U turskom gradu Akšehiru gde je Nasradin umro, se svake godine od 5. do 10. jula održava festival posvećen njemu. Turci će ispričati da je rođen u Turskoj, ali nemojte na to ni da pomislite u Buhari. Čak i statua ima uzbečko lice, sa ukošenim očima i jakim jagodicama.

Nalazimo se sa rikšayijom pod Qabi-Hauza i posle cenjakanja, uzimamo rikšu. Vozač nam obećava za sat i po sve znamenitosti grada, njih pet. Usput pušta najveće hitove uzbekistanske, ruske i turske muzike, i jednu našu pesmu, koja se savršeno uklapa. Zanimljivo da se u okviru Česme nalaze mošti Jova, starozavetnog velikomučenika  koji je trpeo Jahveova mučenja bez hropca i ostao veran i ubeđen u Božju dobrotu. Muslimani ga zovu Ajub ili Ejub (ili čak Ejup), a katolici i protestanti Job. Prilično je daleko od svoje domovine, ali tu je. Čor-Minor je još jedno čudo – ima četiri minareta – „čor“ - četiri na tayičkom, „minor“ - minaret, ali to je samo prividno – tri tornja su skladišta, a jedan stepenište za krov.

Buharski Ark je masivna tvrđava prvobitno izgrađena i okupirana oko 5. veka nove ere. Neverovatno je velika. Svi govore ruski svuda, lako se snaći. Čak i naši saputnici koji govore samo srpski, uspevaju da se snađu sa lokalcima, koji vešto primećuju da je srpski sličan ruskom, znaju da smo Sloveni, a neki kažu, još preciznije, „pa srpski je još sličniji ukrajinskom“. Tačno, od jezika bivšeg SSSR, s kojima su se Uzbeci sreli, ukrajinski i beloruski su nam najsličniji. Ispred stare yamije Bolo Hauz, iz 17. veka, sa tipičnim drvenim stubovima srećemo jednog starijeg gospodina koji me slika. I s kojim sam se na ruskom ispričao o SSSR i SFRJ, koju, kao i svi ovde veoma voli. Bio je u Jugoslaviji i smeši se. Tito, bilo dobro nekad. Da, bilo nekad.

Lepo je što je SSSR, a kasnije i nezavisni Uzbekistan, učinio puno na restauraciji gradova sa Puta svile – primenjuju se stare tehnike glaziranja, svaka se pločica radi ručno, i gradovi dobijaju stari sjaj. Na kraju krajeva, u srcu Evroazije i nemate zašto doći ako nema ušminkanih turističkih destinacija. Svuda smo bili jako popularni zato što smo iz Srbije jer im je to zemlja koju smatraju prijateljskom. Često su me pobrkali sa: Izraelcem, Špancem, Tatarinom, Rusom, a par puta i sa lokalcima (možda su mislili da sam, zbog ruskog, mešanac Uzbeka i Ruskinje ili obratno, što je još češće).

Gradom dominira ćirilica (Uzbeci koriste i latinicu, kao Srbi), a Tadžici su dominantna nacija, što se vidi po indoevropskim fizionomijama. Manje je kosookih, turkijskih lica. Neugodna stvar u odnosima Uzbeka i Tayika je da je Staljin iz nekog razloga etnički tayičke teritorije pripojio Uzbekistanu, pa je i grob Ismaila Somonija (Samanija), oca tayičke nacije, i sam grad Buhara, iako 70 odsto tayički, u Uzbekistanu.

Na kraju, ali ne najmanje važno – hrana! Obavezno probati plov ili njihov pilav, a buharski se zove oš sofi. Nema ga u restoranima posle 14 časova jer je pretežak, a u njega idu i suve grožđice i ovčetina.

Tekst i foto: Žikica Milošević