окоТВоко: Од извора два медијска путића

Здравко Чолић је доказао да је јачи од сваке кише. Као ономад у Кикинди, и у Инђији је показао ко је један и једини! И док су домаћи програми кренули са репризама, Лепа Лукић је издоминирала на промоцији у Загребу и у ток-шоу Далибора Петка на ЦМЦ телевизији. Показала је како у осамдесет и трећој години изгледа једна и једина некрунисана краљица народне музике. Показала је своје дуге руке и врат, све оно што јој је говорила Тереза Кесовија. И рекла је: „Ако хоћете да ми снимате филм,  снимајте ми за живота, да видим шта сте урадили, а не да буде као у филму Тома”. Када бих правио топ листу највећих професионалаца на нашој естрадној сцени увек бих рекао да је Лепа Лукић једна од њих. Тачна, отворена, бритког језика, тачнија од швајцарског сата. И све смем да је питам.

Долазак Лепе Лукић после толико година у Загреб говори да су људи из региона жељни правих звезда. Јер срце је наше виолина. Тужно је само то да нема Југотона не би се сетили ни Наде Обрић, Милене Плавшић, старих хитова Неде Украден, не би се сетили ни Зорана Калезића, ни Пакет аранжмана, ни Идола. Занимљиво је да је то издавач који је објавио Браћу Теофиловић и Биљу Крстић. У мисији јавног сервиса требало би да буде очување традиције једног друштва. У мисији јавног сервиса требало би, такође, да буде да негују дух једне Лоле Новаковић коју смо тако јадно испратили. Мисија да се сећа једног Војкана Борисављевића, Сање Илића, Корнелија Ковача. Јер све што сада победоносно пева, а највеће хитове компоновао је Корнелије Бата Ковач. Култура једног друштва састоји се у томе да је, ако баштините традицију, а традиција није била само храброст да зовете Митра Мирића у програм и да вам пева „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине”, патриотизам то да поштујемо све наше уметнике који трају и да им скинемо капу и кажемо: „Свака Вам част”.

Комерцијалне телевизије ће, наравно, да се утркују ко ће да открије неку нову силиконску звезду. Данас је завист и злоба и сви су посвађани, лепо рече Лепа у емисији код Далибора Петка. У оно време Цуне, Тозовац, Лепа, Уснија, лепо су се дружили и на једној сингл плочи постоји њихова обрада песме групе Abba и песме „Money, money” а на ћириличној верзији то је звучало „Паре, бре, паре”. Пара очигледно има, бар неких, али питање је где су и по ком критеријуму се распоређују. Јер пара врти где бургија неће. Од извора постоје два медијска путића. Комерцијални медији ће да трче за профитом, али ни тај профит не може и не сме да буде по сваку цену. Јавни сериси треба да баштине културу и традицију, али да не буду досадни и слабо гледани.

Сад кад сви оду на годишње одморе треба добро да ставимо прст на чело где је кривица наших медија, бар културолошки. Зашто имамо толико медија где се појављују само једне те исти певачи и једни те исти гости. „Није живот једна жена”, нити је живот политика. Став да добар забавни програм није потребан јавним сервисима је нешто што је опасно. Све док јавне телевизије не буду имале добар хумористички програм, лепе шоу програме, квалитетне документарне емисије, док не отријемо богатство наших програмских архива то је једина шанса да едукујемо нове генерације или да добију прилику да преко Јутјуба виде нешто ново. На Инстаграму има бар десетак носталгичних профила, а овде не постоји ни једна таква телевизија, али верујем да би била веома гледана. Толико сам срео читалаца ове наше колумне и ТВ магазина који ме питају зашто немају ништа да гледају на нашим телевизијама него само репризе. И зашто сви у јулу побегну на годишњи одмор. На мору је лепо и у септембру. Сетите се само емисије „Лето на Ади”, тада је телевизија доказивала да је и лето време кад треба на телевизији да се емитује премијерни програм. Јер не могу сви на море у исто време, а дотле да нам следе репризе, репризе, репризе и само репризе.

Александар Филиповић